Najnovije

SUNOVRAT RADNIČKIH PRAVA: Dok je svet napredovao Srbija nazadovala

Dok su u kapitalizmu u poslednjih pola veka unapređivali radno pravo, mi smo 2000. godine ušli u sistem najtvrđeg liberalnog kapitalizma u kome su radnici tretirani kao i svaka druga vrsta troška. Strani investitori ipak očekuju dodatnu „modernizaciju radnog zakonodavstva“. Radnike za očekivanja nisu ni pitali.

Ilustracija (Foto: Pixabay)

Među ustupcima koje je prethodnih dana Angela Merkel morala nevoljno da napravi da bi posle neubedljivog izbornog rezultata ostala na mestu kancelarke, po svemu sudeći su i promene u nemačkom radno-pravnom zakonodavstvu.

Socijaldemokrata Martin Šulc je u pregovorima o formiranju vlade uspeo da izdjestvuje da će poslodavac po isteku ugovora o radu na određeno morati radnika da zaposli za stalno. A i rad na određeno biće skraćen na godinu i po dana, umesto dve.

Rezultat Hrišćansko-demokratske unije na parlamentarnim izborima je pokazao da je sve manje Nemaca zadovoljno politikom Merkelove, pa i u oblasti radno-pravnog zakonodavstva.

Nema sumnje da su i odlasku socijaliste Fransoa Olanda sa čela Francuske posle izbornog neuspeha doprineli i masovni štrajkovi koji su od marta 2016. potresali zemlju zbog predloženog zakona o radu koji je poslodavcima davao još veća prava pri zapošljavanju i otpuštanju radnika i dogovaranju oko uslova rada.

Parlament nije uspeo da ga usvoji, pa je ovlastio novog šefa države Emanuela Makrona da tu oblast reguliše dekretima, a već prvi su odmah doveli do novih velikih uličnih demonstracija.

Srbija pak ima zakon o radu koji u potpunosti ide naruku poslodavcima, a svaka od izmena koje su se nizale bila je za radnike sve nepovoljnija.

Kako je država koja je 45 godina u okviru SFRJ imala zakone koji su na visokom nivou štitili prava radnika za manje od 17 godina uspela maltene da zameni mesto sa zemljama tržišnog načina privređivanja na Zapadu?

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, koji predaje ekonomiku industrije, kaže da to samo tako izgleda da smo zamenili mesta, podsećajući na prava koja je zakon davao radnicima kod nas do devedesetih godina prošlog veka. Čak su neki smatrali da imaju i previše prava, i da to u nekom smislu i ometa proces rada i sistem čini neefikasnim.

„Danas, kada živimo u potpuno drugačijem sistemu, vidimo kako su ta radnička prava bila daleko iznad onih koja su imali radnici u danas najrazvijenijim tržišno orijentisanim kapitalističkim zemljama. S druge strane, to što danas imamo na Zapadu nije nešto što je bilo pre 30-40-50 godina. Oni su, a pre svega evropske i skandinavske zemlje, uglavnom podizali nivo radničkih prava“, kaže Savić.

Dok su oni napredovali, mi smo 2000. godine ušli u sistem najtvrđeg liberalnog kapitalizma u kome se, kako objašnjava, radnici tretiraju kao i svaka druga vrsta troška.

Po njegovom mišljenju, položaj radničke klase u Srbiji je, kako vreme odmiče, sve lošiji. I ne samo u Srbiji. To je, smatra, slučaj u većini siromašnih evropskih zemalja, onih koje još nisu ušle u EU, ali i nekih koje su u Uniji.

Savić smatra da je ekstremna situacija u Srbiji nastala posle donošenja izmena zakona o radu 2009. godine, a paradoksalno je, kaže, da su taj zakon doneli oni koji bi trebalo da vode računa o radničkim pravima, jer su i DS i SPS stranke koje pripadaju evropskoj levici.

„Izglasan je zakon koji je zaista poslodavcima dao u ruke i nož i pogaču“, ocenio je Savić.

Ono što se nekada tradicionalno smatralo da su radnička dostignuća, prava, nešto što većina razvijenog sveta nije dovodila u pitanje, u Srbiji više ne važi. U Srbiji danas imamo ugovore o radu koji se, navodi on, beskonačno mogu produžavati na određeno vreme, iako je zakonom prvo bilo predviđeno da to traje godinu dana, pa onda pogoršano na dve.

„S jedne strane su dobro organizovani poslodavci koji se za sve pitaju, a s druge strane sindikati, od kojih su se jedni politički svrstali kao produžena ruka stranaka ili poslodavaca, a oni drugi, koji bi nešto da promene, iza sebe nemaju masovno članstvo koje bi moglo da izvrši ozbiljan pritisak na one koji odlučuju“, ističe profesor Ekonomskog fakulteta.

Savić kaže da je 2005. imao priliku da upozna sindikalne vođe iz Evropske organizacije metalaca i neke visoko pozicionirane u Nemačkoj koji su mu rekli da njihov predstavnik sindikata sedi u upravnom odboru kompanije i ima platu kao i ostali članovi upravnog odbora upravo da bi bio imun na materijalnu potkupljivost.

Sagovornici su, kaže, ukazali i na to da su i vlasnici pogotovo ozbiljnih kompanija društveno odgovorni i da ostvarenu dobit dele sa radnicima. Ako bi se obrnuto desilo, za nekoliko sati bilo bi nekoliko miliona radnika na ulicama, preneo je nemački sindikalac.

Problem Srbije je i u rascepkanoj privredi u kojoj nema mnogo zaposlenih ljudi na jednom mestu. A i gazda je uvek u prilici da kaže — ako nisi zadovoljan, idi kući, jer ima mnogo nezaposlenih ljudi i mnogi neće praviti pitanje oko uslova rada.

Šta može da uradi 10 ili 50 žena koje rade u bilo kom tržnom centru u Srbiji, čak i da u njima postoji sindikat, a nema ga, konstatuje ovaj ekonomista.

U velikom preduzeću imate ozbiljno definisan program, kvalifikovane radnike i ljude sa iskustvom koje nije moguće zameniti preko noći drugima.

Za pravo mu daje činjenica da je praktično jedina ozbiljna sindikalna akcija koja je poslednjih godina zabeležena ona prošlogodišnja u „Fijatu“. Sve ostale su se ticale zahteva za isplatom neisplaćenog u firmama koje su u postupku gašenja.

Sa nestankom velikih preduzeća, nestale su i mogućnosti ozbiljnije sindikalne organizacije u Srbiji.

Zato Savić smatra da nema promene trenutne situacije bez snažnijih preduzeća sa većim brojem radnika na jednom mestu, ali suštinski je važno da se promeni zakon o radu koji će izbalansirati prava poslodavaca i radnika.

A možda je, kaže, i najvažnije da država svim svojim raspoloživim mehanizmima obezbedi poštovanje makar onih prava radnika zapisanih i u ovakvom zakonu.

Jer, podseća, danas se srpski radnik stalno „drži na kratkoj uzici“, pod pretnjom otkaza jer mu se dovijanjem poslodavaca stalno produžava ugovor na određeno i mimo zakonom predviđenog perioda.

„Pitanje je i kako to država dozvoljava da poslodavac, kao u ’Goši‘, pet godina ne plaća poreze i doprinose. Ne razumem i da neko ne prima platu neko vreme a da niko ne reaguje“, kaže Savić.

Profesor Ekonomskog fakulteta napominje da je, predajući ekonomiku industrije, izučavao industrijsku politiku Japana, gde je vlada posle Drugog svetskog rata držala sve konce u svojim rukama. Kada je došlo do liberalizacije, kada su bili prinuđeni da uključivanjem u svetsku privredu prihvate zapadna pravila, onda se vlada pretvorila u organ koji je rešavao konflikte situacije između poslodavaca i radnika, kaže Savić.

Po njegovoj oceni, period kada su radnici mogli da se osećaju ne kao trošak za poslodavca nego kao neko ko učestvuje u stvaranju dobiti smo u Srbiji ostavili za nama. I nema izgleda da bi trenutna situacija mogla da se promeni. Naprotiv, smatra Savić.

Potvrda te ocene je i najava aktuelnog ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, koji je na poslednjem predstavljanju „Bele knjige“ stranih investitora najavio nove izmene zakona o radu u ovoj godini. Te izmene bi, kako je rekao, „trebalo da pogoduju privlačenju investitora, ali i radnicima“. Jer, „kad su radnici zadovoljni, nema protesta, a to je dobro i za poslodavce“.

A strani investitori kažu da od Srbije očekuju „korak napred u modernijem radnom zakonodavstvu“. Radnike niko ništa nije ni pitao.

Izvor: Sputnjik

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite

Inline
Inline

Kontaktirajte nas