Kako NATO već instalira svoju „duboku državu“ u Srbiji…

Za Rusiju nije tajna da Srbija nastoji da uđe u Evropsku uniju, ali, kako pokazuje i praksa sa Crnom Gorom, članstvo u EU uvek ide „ruku pod ruku“ sa članstvom u NATO, a to je ono što je za Rusiju neprihvatljivo.

Ilustracija (Foto: Screenshot)

Svoje mišljenje o tome može li Srbija da uđe u EU bez integrisanja u NATO, ruskom mediju EADaily izneo je srpski analitičar dr Zoran Milošević, iz beogradskog Instituta za političke studije.

Evo najvažnijih teza Zorana Miloševića iz tog intervjua:

EU i NATO su blizanci i nemoguće ih je razdvojiti. Pitanje je samo kakva se taktika primenjuje i ulazi li neka zemlja u EU kroz NATO ili u NATO kroz EU. NATO svakako želi u svoje redove da uključi i Srbiju jer je vidljivo da namerava da se širi dalje na istok. A Srbija predstavlja slobodnu teritoriju i bez obzira na polukolonijalni režim i ekonomsku zavisnost od Zapada, Srbija je svejedno ostala oaza slobode u Evropi, a naročito na Balkanu, rekao je Milošević.

NATO je u susedne zemlje instalirao svoj sistem, sa mehanizmima za smenu vlada, u slučaju da požele da napuste NATO ili EU. Ta tzv. „duboka država“, kako su je nazvali Amerikanci, sve više se ukorenjuje i u Srbiji.

Stanje u Srbiji je vrlo složeno. I u vladi i u državnim institucijama vidljiva je sledeća pojava: ukoliko neko od službenika nije orijentisan prozapadno, ukoliko je naklonjen saradnji sa Rusijom ili jednostavno vidi Srbiju kao samostalnu i vojno neutralnu državu, onda njegov zamenik obavezno pripada suprotnoj orijentaciji. Ovde vlada potpuno nepoverenje i kontrola i zato je teško prognozirati u kom smeru će se kretati srpska elita.

Postoji još jedan faktor koji ometa srpsku vladu da uvede državu u NATO i EU, a to su radikalni i ekstremistički zahtevi Brisela u vezi teritorijalnog integriteta Srbije, navodi Milošević. Ovde važnu ulogu ima i pitanje očuvanja srpskog identiteta, jer Srbi sebe doživljavaju kao pravoslavni slobodoljubivi balkanski narod.

Brisel od Srbije traži priznavanje Kosova i insistira da promenimo svoj identitet, svoju suštinu.

U Srbiji postoji prozapadni deo stanovništva, koji nije protiv promene svog identiteta i spreman je na ulogu „evropejaca“ – njih ovde zovu „druga Srbija“. Ta „druga Srbija“ za svoj „simvol vere“ uzima Vašington i Brisel.
Ali, za većinu Srba zahtevi za zaborav sopstvenog identiteta nisu prihvatljivi i to nije moguće postići bez velikih unutrašnjih potresa koji mogu prerasti i u gerilski rat, kaže Zoran Milošević i pri tom povlači paralelu s 1941. g., kada su se, kako kaže, u Srbiji protiv Hitlerove okupacije pojavila dva „oslobodilačka pokreta“ – komunistički i monarhistički.

Oni su pružili veoma snažan otpor i odložili napad Nemačke na SSSR. Ukoliko bi Zapad uspeo da privuče srpsku elitu na ulazak u NATO i EU, u Srbiji bi ponovo došlo do unutrašnjeg otpora.

Teško je reći koliko je srpska spoljna politika zaista samostalna i u kom stepenu je njena vojna neutralnost stvarna, a koliko deklarativna. Srbija je sklopila neke sporazume s NATO-om, prema kojima on, u slučaju nužde, ima pravo na tranzit svojih snaga preko srpske teritorije, što je Milošević okarakterisao kao „najgori sporazum koji je Srbija potpisala u poslednje vreme“.

Govoriti o vojnoj neutralnosti u takvom kontekstu, kada neko može da uđe u vašu zemlju, a vi nemate pravo da se usprotivite, je teško. Radi se o „ograničenju neutralnosti“.

Milošević pri tom kaže kako NATO razume krhkost svog položaja u Srbiji, jer bi u slučaju njegovih agresivnijih zahteva prema Beogradu, unutrašnji otpor vrlo lako oduvao srpsku prozapadnu elitu, u čemu bi Rusija imala svoju šansu.

Da nema Rusije, Srbije možda ne bi ni bilo. I u poslednje vreme, Rusija je onemogućila usvajanje rezolucije SB koja osuđuje Srbiju za „genocid u Srebrenici“ i onemogućila Zapad da ostvari neke svoje zahteve prema Srbiji, ispoljene u formi ucena.

Zapad Srbiji govori da mora da učini ovo i ono, a spisak koji ona mora da ispuni za ulazak u EU nikada se ne objavljuje u potpunosti, što je znak ucene, navodi Milošević. Spisku se svaki put dodaje nešto novo, a narod je to prepoznao i već se formira mlada elita, koja je, sudeći po javnim istupima, spremna da podrži zbližavanje s Rusijom, ističe Milošević.

Posete ruskih visokih funkcionera, kao što je nedavna poseta Lavrova, za nas su kao „melem na ranu“. Nadamo se da ćemo uz pomoć Rusije uspeti da prevladamo ova za nas teška i dramatična vremena.

Govoreći o nemogućnosti davanja prognoze srpske budućnosti, Milošević tvrdi DA stanovništvo Srbije ne odobrava ulazak zemlje u NATO ali, takođe, i u EU. Srcem je ono sa Rusijom. Međutim, geopolitičko stanje je takvo da se Srbija nalazi u okruženju država koje su u NATO-u ili su „vazali Brisela i Vašingtona“. Naša nesreća je u tome što je u takvim uslovima teško i iznositi drugačije koncepcije i ideje.

U Srbiji se često (pozitivno) govori o Evroazijskoj uniji, kao alternativi EU. Međutim, pojedine ideje koje dolaze sa Zapada, poput balkanske integracije, izazivaju nepoverenje, kaže Milošević, pitajući se o kakvoj se integraciji sa Rumunijom ili Bugarskom može govoriti kada su te zemlje već u NATO. On pritom navodi da ni u Srbiji nije isključen crnogorski scenario, prema kome je tamošnja vlada zemlju uključila u NATO ne pitajući narod šta o tome misli. Ali, to bi, u slučaju Srbije, ukoliko bi „vlada obmanom uključila Srbiju u NATO“, značilo unutrašnji oružani otpor.

Govoreći kako je nemoguće od Srba očekivati da budu dobri NATO vojnici s obzirom na sistem vrednosti i istorijsko pamćenje, posebno u odnosu na NATO agresiju protiv Srbije 1999. g., Zoran Milošević je na kraju ispričao sledeće: „Na mojim predavanjima me često pitaju: Ako uđemo u NATO, znači li to da će mog sina poslati protiv Rusije? A ja odgovaram – da, Hrvatska je već poslala svoje vojnike na rusku granicu. Ali nema pravoslavnog Srbina koji bi poslao svog sina u NATO vojsku da ratuje protiv Rusije“.

Izvor: Fakti.org

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •