Najnovije

SLOBODAN ANTONIĆ: Srbe danas pretvaraju u „bele crnčuge“, mržnja prema nama se toleriše!

Ne treba posebno dokazivati da su Srbi danas predmet nigerizacije. A kako taj proces efektivno vode ovdašnji kompradorski političari i (auto)kolonijalna inteligencija, onda je reč i o autonigerizaciji. Ono što je, međutim, zanimljivo da se pokaže jeste kako su „crnčuge” postali ne samo Srbi izvan kompradorsko-autokolonijalne „elite”, već su „crnčuge” postali i pripadnici naroda belih gospodara koji su u jednom trenutku pokazali solidarnost sa Srbima-crnčugama.  Najbolji primer za to je slučaj Arnoa Gujona.

Piše: Slobodan Antonić

Slobodan Antonic (Foto: Screenshot)

Za koloniji je svojstveno da se „inferiorno” stanovništvo podvrgava postupku nigerizacije (vidi: J. A. Mitrić, str. 538?539).

Postupak je sledeći:

1. svi oni koji treba da budu trajno potčinjeni i eksploatisani (radna snaga i resursi) jesu „crnčuge”;
2. „crnčuge” čine odvratne zločine;
3. to je zato što je njihova kultura inferiorna;
4. njihova kultura ih čini podljudima;
5. otuda, pokoravanje, eksploatisanje, pa čak i istrebljenje crnčuga ne može biti nekakav naročiti događaj;
6. crnčuge, po potrebi, mogu da budu Afrikanci, Indijanci, Latinoamerikanci, Azijati, Rusi, Srbi, Rumuni itd.
7. čak i pripadnici naroda belih gospodara, ako pokažu razumevanje za „crnčuge” i sami postaju crnčuge.

Treba razumeti da rasizam u suštini nema biološku osnovu već metafizičku (Memi, str. 94).

Grupa A treba da bude inferiorna (da bi se opravdalo njeno potčinjavanje); dakle, ljudskost članova grupe A mora biti prikazana kao defektna; zato je tim podljudskim bićima i potreban staratelj (čitaj: gospodar).

Narativ o suštinskoj defektnosti kolonizovanog izražava se u obliku:

1. Religijsko-fanatičkog rasizma: mi, superiorni („Alahova/Božija deca”, „izabrani narod”, „pravoverni”) naspram njih, inferiornih („neznabožaca”, „bezbožnika”, „kaura”);
2. Biološkog rasizma: superiorni belci naspram inferiornih obojenih;
3. Kulturnog rasizma: nosilac superiorne atlantističke kulture (ideologije) iz SAD i EU naspram nosilaca „primitivne”, „zločinačke”, „tradicionalističke”, „antizapadne” kulture iz ostatka sveta.

Funkcija svakog rasizma je, zapravo, da objasni zašto je kolonizovani siromašan, a zašto je kolonijalista bogat (Memi, str. 93). Na primer, savremeni kulturni rasizam objašnjava siromaštvo potčinjenog naroda ne bojom njegove kože, već time što njegova dubinska, nezapadna ili nedovoljno pozapadnjačena kultura proizvodi „nedovoljnu marljivost”, „iracionalnost”, „netržišno ponašanje” itd.

Inherentna inferiornost crnaca u 19. veku objašnjavana je time da su oni stvorenja koja se nalaze na nižem stupnju biološke evolucije. Inherentna inferiornost Rusa, Srba, Grka, Rumuna, Bugara, Makedonaca itd. u 21. veku objašnjava se time da su oni stvorenja koja su na nižem stupnju kulturne evolucije (up. J. M. Blaut, isto).

Rasizam je, stoga, sastavni deo svake kolonijalne prakse. „Njih” je u redu slabo plaćati, oduzeti im sve resurse, korumpirati im vođe (kako bi se dobili nepošteni ugovori), nametnuti im sistem lažljivih medija i prevarne „nauke”, uništavati im kulturu i tradiciju, itd. Jer, oni su ipak podljudi – ranije u biološkom, a danas u kulturnom smislu. A subhumano biće i mora biti tretirano na subhumani način (up. J. A. Mitrić, str. 65): ono mora da ima gospodara, stečajnog upravnika svojih resursa i svoje radne snage.

Ne treba posebno dokazivati da su Srbi danas predmet nigerizacije. A kako taj proces efektivno vode ovdašnji kompradorski političari i (auto)kolonijalna inteligencija, onda je reč i o autonigerizaciji.

Ono što je, međutim, zanimljivo da se pokaže jeste kako su „crnčuge” postali ne samo Srbi izvan kompradorsko-autokolonijalne „elite”, već su „crnčuge” postali i pripadnici naroda belih gospodara koji su u jednom trenutku pokazali solidarnost sa Srbima-crnčugama.

Najbolji primer za to je slučaj Arnoa Gujona. Naša javnost bila je zaprepašćena načinom na koji je američka TV u Srbiji, N1, tretirala ovog francuskog humanitarca, poznatog po prikupljanju pomoći za Srbe zatočene po „kosovarskim” enklavama.

Naime, intervjuišući Gujona, novinarka ove televizije, Marija Antić, posle trominutnog predstavljanja njegovog humanitarnog rada na Kosovu, tri četvrtine preostalog vremena emisije potrošila je optužujući Gujona da je ranije pripadao ultradesničarskim i fašističkim grupacijama u Francuskoj.

Obični ljudi bili su šokirani ovim načinom ispitivanja Gujona, što se moglo videti po broju i sadržini komentara koji su usledili nakon članaka o slučaju francuskog humanitarca. I pojedini kolumnisti osudili su šikaniranje Francuza.

Zoran Ćirjaković napisao je da je cilj takvog Gujonovog tretmana bio da se gledaocima pošalje poruka: „Kosovo je danas bojno polje lažnih humanitaraca, belosvetskih i domaćih fašista i (neo)nacista. Zaboravite ga!”.

A Goran Gavrić je ocenio: „Ovakav izbor tema i pitanja sagovorniku nisu nikakvo novinarstvo već slabo prikriven medijski linč. […] Neko je napravio izbor šta će i kako da pita Gujona, šta je bitno da o njegovom radu srpski narod zna, a šta nije bitno da zna. Marija Antić je mislila da „javnost u Srbiji treba da zna celokupan njegov bekgraund“. Jer pokret „identitaraca” je imao stavove protiv LGBT populacije. Nema te pomoći nižoj rasi kosovskih Srba koja može da opere napade na svetu (LGBT) kravu. […] Ogroman broj novinara u Srbiji su sramotni, izdajnički ološ. To ne sme da se kaže, jer se time utiče na „nezavisno novinarstvo“. Ali, to niti je novinarstvo, niti je nezavisno”.

U odbranu Marije Antić odmah je skočila naša autokolonijalna „elita”: najpre NUNS – za koji je već primećeno da „iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći”; zatim poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković , pa notorni YUCOM, zatim asistent FDU i kolumnista portala VICE Vuk Bošković, novinari Antonela Riha i Igor Mihaljević, „novinarke N1”, Biljana Srbljanović itd.
Marija Antić je svoje insistiranje na ispitivanju Gujonove političke prošlosti opravdavala tvrdnjom da je on imao zakazano predavanje na FPN, čime je prestao da bude samo humanitarac (?!), a da „javnost Srbije ima pravo da zna njegov politički bekgraund”. Njeni branioci, pak, opravdavali su je javkom da je „ona samo radila svoj posao”.

Ali, hajde da napravimo misaoni ogled.

Marija Antić voli pse, drži i sama kuče, i čak tvrdi da joj je „ljubav prema psima u genima“. Zamislimo, dakle, da Gujon posle svog mladalačkog izleta u politiku nije postao humanitarac koji pomaže kosovskim Srbima, već „borac za prava životinja”. Zamislimo, stoga, da je trebalo da održi predavanje na fakultetu pod nazivom: „Oslobođenje životinja”. I, onda, takvog Gujona je Marija Antić, u našoj alternativnoj stvarnosti, pozvala u emisiju.

Možete li sada da zamislite da Gujon – koji u ovoj alter-realnosti nije humanitarac nego „borac za prava životinja” – u studiju N1 i od strane Marije Antić, bude podvrgnut ispitivanju čiji je cilj razotkrivanje njegov „kompletnog bekgraunda”? Naravno, to ne može da se dogodi.

Zašto? Zato što su za naše kolonijaliste, kao i za našu autokolonijalnu „elitu”, psi vredniji od Srba, tj. ovdašnji (auto)kolonijalisti pokazuju veću empatiju prema psima, nego prema Srbima.

Kada je 200.000 Krajišnika proterano iz Hrvatske, primećeno je da bi atlantisti zagraktali do neba da je sa svojih staništa proterano 200.000 ptica. Ali 200.000 Srba – tja, pa koga to zanima?!

E, to je zato što su Srbi crnčuge. A i Gujon, iako Francuz, u trenutku kada se solidarisao s nama i sam je postao crnčuga. A sa crnčugama možete kako hoćete. Jer, oni su u odnosu na nas, civilizovane – podljudska bića.

Marija Antić je danas u Srbiji „cenjena novinarka”. Gledaoci je znaju po tome što jutarnji program vodi obuvena u cipele s visokom crnim štiklama. Ona uvek „samo radi svoj posao”.

Tako je u koloniji Srbiji. Tako je u zemlji koja nije svesna da je postmoderna kolonija. Ali, kada ova zemlja bude shvatila kako je tretirana, Marija Antić će biti prepoznata kao ono što jeste – kolonijalna novinarka („Colonial presstitute”).

A ovdašnje crnčuge počeće s oslobođenjem.

Postupak je sledeći:

1. svi oni koji treba da budu trajno potčinjeni i eksploatisani (radna snaga i resursi) jesu „crnčuge”;
2. „crnčuge” čine odvratne zločine;
3. to je zato što je njihova kultura inferiorna;
4. njihova kultura ih čini podljudima;
5. otuda, pokoravanje, eksploatisanje, pa čak i istrebljenje crnčuga ne može biti nekakav naročiti događaj;
6. crnčuge, po potrebi, mogu da budu Afrikanci, Indijanci, Latinoamerikanci, Azijati, Rusi, Srbi, Rumuni itd.
7. čak i pripadnici naroda belih gospodara, ako pokažu razumevanje za „crnčuge” i sami postaju crnčuge.

Treba razumeti da rasizam u suštini nema biološku osnovu već metafizičku (Memi, str. 94).

Grupa A treba da bude inferiorna (da bi se opravdalo njeno potčinjavanje); dakle, ljudskost članova grupe A mora biti prikazana kao defektna; zato je tim podljudskim bićima i potreban staratelj (čitaj: gospodar).

Narativ o suštinskoj defektnosti kolonizovanog izražava se u obliku:

1. Religijsko-fanatičkog rasizma: mi, superiorni („Alahova/Božija deca”, „izabrani narod”, „pravoverni”) naspram njih, inferiornih („neznabožaca”, „bezbožnika”, „kaura”);
2. Biološkog rasizma: superiorni belci naspram inferiornih obojenih;
3. Kulturnog rasizma: nosilac superiorne atlantističke kulture (ideologije) iz SAD i EU naspram nosilaca „primitivne”, „zločinačke”, „tradicionalističke”, „antizapadne” kulture iz ostatka sveta.

Funkcija svakog rasizma je, zapravo, da objasni zašto je kolonizovani siromašan, a zašto je kolonijalista bogat (Memi, str. 93). Na primer, savremeni kulturni rasizam objašnjava siromaštvo potčinjenog naroda ne bojom njegove kože, već time što njegova dubinska, nezapadna ili nedovoljno pozapadnjačena kultura proizvodi „nedovoljnu marljivost”, „iracionalnost”, „netržišno ponašanje” itd.

Inherentna inferiornost crnaca u 19. veku objašnjavana je time da su oni stvorenja koja se nalaze na nižem stupnju biološke evolucije. Inherentna inferiornost Rusa, Srba, Grka, Rumuna, Bugara, Makedonaca itd. u 21. veku objašnjava se time da su oni stvorenja koja su na nižem stupnju kulturne evolucije (up. J. M. Blaut, isto).

Rasizam je, stoga, sastavni deo svake kolonijalne prakse. „Njih” je u redu slabo plaćati, oduzeti im sve resurse, korumpirati im vođe (kako bi se dobili nepošteni ugovori), nametnuti im sistem lažljivih medija i prevarne „nauke”, uništavati im kulturu i tradiciju, itd. Jer, oni su ipak podljudi – ranije u biološkom, a danas u kulturnom smislu. A subhumano biće i mora biti tretirano na subhumani način (up. J. A. Mitrić, str. 65): ono mora da ima gospodara, stečajnog upravnika svojih resursa i svoje radne snage.
Ne treba posebno dokazivati da su Srbi danas predmet nigerizacije (vidi moje ranije tekstove u ovoj rubrici). A kako taj proces efektivno vode ovdašnji kompradorski političari i (auto)kolonijalna inteligencija, onda je reč i o autonigerizaciji.

Ono što je, međutim, zanimljivo da se pokaže jeste kako su „crnčuge” postali ne samo Srbi izvan kompradorsko-autokolonijalne „elite”, već su „crnčuge” postali i pripadnici naroda belih gospodara koji su u jednom trenutku pokazali solidarnost sa Srbima-crnčugama.
Najbolji primer za to je slučaj Arnoa Gujona. Naša javnost bila je zaprepašćena načinom na koji je američka TV u Srbiji, N1, tretirala ovog francuskog humanitarca, poznatog po prikupljanju pomoći za Srbe zatočene po „kosovarskim” enklavama.

Naime, intervjuišući Gujona, novinarka ove televizije, Marija Antić, posle trominutnog predstavljanja njegovog humanitarnog rada na Kosovu, tri četvrtine preostalog vremena emisije potrošila je optužujući Gujona da je ranije pripadao ultradesničarskim i fašističkim grupacijama u Francuskoj.

Obični ljudi bili su šokirani ovim načinom ispitivanja Gujona, što se moglo videti po broju i sadržini komentara koji su usledili nakon članaka o slučaju francuskog humanitarca. I pojedini kolumnisti osudili su šikaniranje Francuza.

Zoran Ćirjaković napisao je da je cilj takvog Gujonovog tretmana bio da se gledaocima pošalje poruka: „Kosovo je danas bojno polje lažnih humanitaraca, belosvetskih i domaćih fašista i (neo)nacista. Zaboravite ga!”.

A Goran Gavrić je ocenio: „Ovakav izbor tema i pitanja sagovorniku nisu nikakvo novinarstvo već slabo prikriven medijski linč. […] Neko je napravio izbor šta će i kako da pita Gujona, šta je bitno da o njegovom radu srpski narod zna, a šta nije bitno da zna. Marija Antić je mislila da „javnost u Srbiji treba da zna celokupan njegov bekgraund“. Jer pokret „identitaraca” je imao stavove protiv LGBT populacije. Nema te pomoći nižoj rasi kosovskih Srba koja može da opere napade na svetu (LGBT) kravu. […] Ogroman broj novinara u Srbiji su sramotni, izdajnički ološ. To ne sme da se kaže, jer se time utiče na „nezavisno novinarstvo“. Ali, to niti je novinarstvo, niti je nezavisno”.

U odbranu Marije Antić odmah je skočila naša autokolonijalna „elita”: najpre NUNS – za koji je već primećeno da „iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći”; zatim poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, pa notorni YUCOM, zatim asistent FDU i kolumnista portala VICE Vuk Bošković, novinari Antonela Riha i Igor Mihaljević , „novinarke N1”, Biljana Srbljanović itd.
Marija Antić je svoje insistiranje na ispitivanju Gujonove političke prošlosti opravdavala tvrdnjom da je on imao zakazano predavanje na FPN, čime je prestao da bude samo humanitarac (?!), a da „javnost Srbije ima pravo da zna njegov politički bekgraund”. Njeni branioci, pak, opravdavali su je javkom da je „ona samo radila svoj posao”.

Ali, hajde da napravimo misaoni ogled.

Marija Antić voli pse, drži i sama kuče, i čak tvrdi da joj je „ljubav prema psima u genima“. Zamislimo, dakle, da Gujon posle svog mladalačkog izleta u politiku nije postao humanitarac koji pomaže kosovskim Srbima, već „borac za prava životinja”. Zamislimo, stoga, da je trebalo da održi predavanje na fakultetu pod nazivom: „Oslobođenje životinja”. I, onda, takvog Gujona je Marija Antić, u našoj alternativnoj stvarnosti, pozvala u emisiju.

Možete li sada da zamislite da Gujon – koji u ovoj alter-realnosti nije humanitarac nego „borac za prava životinja” – u studiju N1 i od strane Marije Antić, bude podvrgnut ispitivanju čiji je cilj razotkrivanje njegov „kompletnog bekgraunda”? Naravno, to ne može da se dogodi.

Zašto? Zato što su za naše kolonijaliste, kao i za našu autokolonijalnu „elitu”, psi vredniji od Srba, tj. ovdašnji (auto)kolonijalisti pokazuju veću empatiju prema psima, nego prema Srbima.

Kada je 200.000 Krajišnika proterano iz Hrvatske, primećeno je da bi atlantisti zagraktali do neba da je sa svojih staništa proterano 200.000 ptica. Ali 200.000 Srba – tja, pa koga to zanima?!

E, to je zato što su Srbi crnčuge. A i Gujon, iako Francuz, u trenutku kada se solidarisao s nama i sam je postao crnčuga. A sa crnčugama možete kako hoćete. Jer, oni su u odnosu na nas, civilizovane – podljudska bića.

Marija Antić je danas u Srbiji „cenjena novinarka”. Gledaoci je znaju po tome što jutarnji program vodi obuvena u cipele s visokom crnim štiklama. Ona uvek „samo radi svoj posao”.

Tako je u koloniji Srbiji. Tako je u zemlji koja nije svesna da je postmoderna kolonija. Ali, kada ova zemlja bude shvatila kako je tretirana, Marija Antić će biti prepoznata kao ono što jeste – kolonijalna novinarka („Colonial presstitute”).

A ovdašnje crnčuge počeće s oslobođenjem.

Izvor: Stanje stvari

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Comment

Inline
Inline

Kontaktirajte nas