Dražin general obavestio Sovjetski savez da se sprema iznenadna operacija Barbarosa

Jugoslavija između nemačkih ucena i ultimatuma Britanije i Amerike. SAD gurale Jugoslaviju u rat. Hitler je zazirao od ratobornih Srba.

Drugi svetski rat (Foto: Screenshot)

Polovinom marta 1938. godine versajska Evropa više ne postoji. Jugoslavija je na severnoj granici dobila novog komšiju. Treći rajh okupirao je Austriju i započeo stvaranje nemačkog hiljadugodišnjeg carstva. Poslednjeg dana juna iste godine u Minhenu Adolf Hitler, Benito Musolini, premijeri Francuske i Britanije, Eduard Daladje i Nevil Čemberlen, potpisali su Minhenski sporazum kojim je zapečaćena sudbina Čehoslovačke i “mirnim putem” predata Nemačkoj. Na svakom koraku se osećaju bubnjevi rata. Sledeći na meti Berlina je Balkan. Pre svega Jugoslavija. Ali, u tom trenutku, nacistički stratezi planiraju da kraljevinu najpre dovedu u potpunu ekonomsku zavisnost i privole je da postane njihov saveznik.

Investicije u jugoslovenska preduzeća brzo su rasle. U martu 1936. godine “Krupov” koncern potpisuje ugovor da zeničku livnicu pretvori u savremenu čeličanu za proizvodnju oružja. Sledećih meseci nemačke firme ulaze u prvu srpsku fabriku oružja u Kragujevcu. Krajem 1938. investicije u Jugoslaviji su iznosile oko 1.270 miliona dinara.

Upravi jugoslovenskih poljoprivrednih zadruga nudi se otkup ukupnog roda šljiva po ceni od 2,30 dinara za kilogram, mnogo, mnogo više nego što je u tom trenutku iznosila na evropskom tržištu – 1,40 dinara.

Suočavanje se sa činjenicom da Nemci uspostavljaju kolonijalan odnos u njegovoj zemlji, knez namesnik je pokušavao da iskoristi svoj uticaj na dvoru u Londonu ne bi li Velika Britanija zauzela primat u trgovini i privredi Jugoslavije. Taj njegov napor nije naišao na razumevanje, i to ne samo kod Engleza, već i kod drugih saveznika. Svi su ostali nemi na vapaje iz Beograda. Britanci će čak na uporno insistiranje kneza Pavla, za Božić 1935. godine, na svoj ciničan način, pokazati dobru volju i povećati uvoz ćuraka, verovali ili ne, za 60 komada!

Francuzi i Englezi uljuljkani profitom koji su donosili Bor (Francuzima) i Trepča (Britancima) i nekoliko banaka, kao da nisu primećivali da Nemci sve više raspolažu prirodnim resursima i rudnim blagom.

Knez brzo shvata da ni jednom bloku svetskih sila ne odgovara da Jugoslavija ostane neutralna. Predosećajući da se bliži rat velikih razmera, pokušava da koliko-toliko ujedini zemlju. Hrvatska dobija svoju banovinu sa ogromnom teritorijom. Formira se vlada Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka.

Početkom Drugog svetskog rata 1. septembra 1939. godine, nemačkom invazijom na Poljsku i potonjom britanskom i francuskom objavom rata, još više je zakoplikovan položaj Jugoslavije. Hitler je držao sve adute u Evropi i hteo je po svaku cenu da Beograd primora da pristupi Trojnom paktu. Iako je imao potpune informacije da će većinski Hrvati i jedan deo Slovenaca pozdraviti ulazak njegovih trupa, zazirao je od buntovnih Srba. S druge strane saveznici su, takođe, činili velike diplomatske napore ne bi li ubedili kneza Pavla da nedvosmisleno priđe njihovom taboru.

Italijanskim napadom na Grčku 28. oktobra 1940. počela je i podzemna i otvorena “tuča” između Nemaca i Engleza oko Jugoslavije. U tom galijamatisu odjednom se čuo glas Sjedinjenih Američkih Država, koje su se pridružile Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Italiji – kojem će se carstvu privoleti jugoslavenska vlada. Kao i Jugoslavija, i Sjedinjene Države su na početku rata objavile svoju neutralnost. Poput kneza-namesnika i predsednik Frenklin Ruzvelt imao je ideju da sačuva neutralnost u ratu. Ali, neutralnost samo za svoju zemlju. To izgleda nije važilo i za Jugoslaviju.

Oglašava se američki državni sekretar Sumner Veles i upozorava Jugoslovene da će ako sa Nemačkom sklope bilo kakav ugovor, koji Nemcima olakšava napad na Grčku ili na britanske snage u Sredozemlju, Vlada Sjedinjenih Država odmah blokirati sva jugoslovenska novčana sredstva. A ona nisu bila tako mala. Uoči bombardovanja Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 47.851,67 kilograma čistog zlata. Valjda je zaboravio da je ta ista njegova vlada odbila zahtev Jugoslavije da dobije kredit za naoružanje, kako bi mogla da se odupre nemačkoj agresiji.

Ova ucena desiće se godinu dana pre nego što će Nemačka i Italija, 11. decembra 1941. godine, objaviti rat Sjedinjenim Državama. Tek posle ove objave Ruzveltova administracija uzvraća i objavljuje rat Hitleru i Musoliniju. Jugoslavija je već odavno bila okupirana i rasparčana.

U drugoj polovini januara 1941. godine u Beograd dolazi pukovnik Vilijam Donovan, lični izaslanik predsednika Ruzvelta. Onaj isti Donovan, budući brigadni general Centralne obaveštajne službe (CIA). Njegov zadatak je bio da obrazloži britansku nameru da se otvari front na Balkanu. I on predočava još jedan ultimatum: Ako vlada dopusti nemačkim trupama prelaz preko granice, Sjedinjene Države će, posle rata za mirovnim stolom, tretirati Jugoslaviju kao ratnog gubitnika.

Sve okolnosti su govorile da se bliži dan kada će Jugosloveni morati da prelome na koju će stranu. Knezu Pavlu je bilo jasno da Jugoslavija, nesložna kakva jeste, sa zastarelim naoružanjem, skromnom vojnom opremom, nema ozbiljnih šansi da se duže odupre nemačkom napadu. Unapred se znalo da će sa Nemcima zemlju napasti Italijani, Bugari i Mađari. U prvom naletu mogli su da zauzmu tri ključna grada: Beograd, Zagreb i Ljubljanu. Vojska bi morala da se povuče u planine Bosne i Hercegovine i tamo bi mogla da izdrži šest nedelja. Posle toga ne bi više bilo municije i hrane. A Britanci i Amerikanci nisu obećavali nikakvu pomoć.

U Jugoslaviji je tinjalo, a Evropa je gorela. Beograd je pokušavao da dobije na vremenu. Najpre knez namesnik 1. marta proširuje listu zahteva koju je uputio Hitleru. Sedam dana kasnije to isto čini i premijer Dragiša Cvetković u razgovoru sa Viktorom fon Herenom. Obojica veruju da je to mnogo više od onog što je Hitler bio spreman u tom trenutku da prihvati. Dodatni zahtevi su bili:

– Poštovaće se politički suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije

– Od Kraljevine Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prolaz ili transport trupa kroz zemlju za vreme trajanja rata.

– Interes Kraljevine Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom političke reorganizacije Evrope nakon rata.

Međutim, Hitler i Ribentrop prihvataju ove uslove. Poslanik Heren javlja Ribentropu da se, i pored toga, u Beogradu odlaže odluka o pristupu paktu. I bio je u pravu.

Cvetković i Vlada imali su dobar razlog: nekoliko nedelja ranije dobili su informaciju da će Nemačka napasti Rusiju. Strategija je bila jednostavna – ako budu zatezali, Nemci će se, zauzeti ratom na istoku, sve manje baviti Jugoslavijom.

SA ovom prvorazrednom informacijom pojavio se pukovnik Vladimir Vauhnik, koji se našao usred neviđene špijunske igre nacističke Nemačke, Kraljevine Jugoslavije i Velike Britanije.

Bio je Slovenac i veliki Jugosloven prosrpske orijentacije. Završio je generalštabnu školu u Beogradu, a zatim čuvenu “Ecoles superieures de guerre” (Višu ratnu školu) u Francuskoj. Šest godina je bio, od 1930, profesor strategije na Vojnoj akademiji u Beogradu. Potom će biti imenovan za načelnika štaba Drinske divizije. Govorio je šest jezika – slovenački, nemački, srpski, francuski, italijanski i engleski. Za vojnog atašea u Berlinu odlazi 1939. godine. Oficirsku karijeru će završiti u činu brigadnog generala, kao zamenik komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini u Sloveniji, odnosno Draže Mihailovića! Sa Dražom je komunicirao preko tri pseudonima: Vlajko, potpukovnik Vasić, general Račić…

Jedan od šefova tajnih službi Trećeg rajha, SS general Valter Šelenberg, u svojim memoarima piše da je pukovnik Vauhnik, ataše jugoslovenske kraljevske vojske u Berlinu, izluđivao od 1939. nacističke kontraobaveštajce, a Hitlera je uoči samog napada na Beograd bukvalno doveo do nervnog sloma.

Vauhnik će krajem 1940. godine pokazati da je bio jedan od najboljih obaveštajaca tog vremena. Ćaskajući jednom prilikom sa Geringom, izvukao je podatak da će Nemačka, narednog proleća, raspolagati sa više od 200 divizija. Znao je da im protiv Britanije treba najviše 50 ovih formacija. I logično je zaključio da Hitler namerava da krene na Sovjetski Savez. Krenuo je u potragu da sakupi dokaze za ovu svoju pretpostavku. Nedugo potom od slovačkog vojnog atašea, majora Tatarka, saznaje da Nemci od Slovačke traže dve pešadijske divizije za napad na Rusiju.

Od grofa Sigismunda Bernstorfa, jednog od obaveštenijih ljudi Trećeg rajha, uz piće saznaje: “Nemački napad na Sovjetski Savez više nije puka mogućnost nego činjenica. Odluka je već pala.”

Vilijem Pabst, bivši major u nemačkom generalštabu koji je vodio uspešan restoran u Berlinu, a čiji redovni gosti su bili visoki oficiri, poveriće mu se početkom marta: “U punom su jeku pripreme za napad na Rusiju. Aerodromi su spremni.”

U njegovoj šifriranoj poruci koju je poslao u Beograd bili su podaci o pokretima nemačkih trupa, sa nazivima i matičnim brojevima divizija…

Pokušao je da ubedi generala Simovića i pučiste da prevrat odlože do maja, početka nemačkog napada na Sovjetski Savez. Ko zna kakva bi bila dalja sudbina Jugoslavije.

Izvor: Novosti

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •