Najnovije

TOMA FILA: Đinđić me je prevario da neće isporučiti Miloševića u Hag

Pre nego što neka ličnost dobije ulicu ili spomenik, mora da prođe istorijska distanca. To najbolje pokazuje slučaj Josipa Broza, čije ime su nosile sve glavne ulice u gradovima bivše Jugoslavije, izuzev Valjeva, koje su valjda hteli da kazne zbog Nikole Kalabića. Posle raspada zemlje, ta imena su nemilice skidana. I tada, i danas, smatram da istorijska distanca treba da bude 30 godina. Ali pošto je ona prekršena u slučaju Zorana Đinđića, mislim da i Slobodan Milošević treba da dobije spomenik.

Toma Fila (Foto: Screenshot)

Ovako govori Toma Fila, doajen srpske advokature, čovek koji je uspevao da odbrani sigurne osuđenike na smrt, koji je zastupao Titovu udovicu Jovanku Broz, bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, srpskog premijera Nikolu Šainovića, glumca Žarka Lauševića…

Ali Fila pravi razliku između dva spomenika.

– Đinđiću se podiže spomenik zbog onoga što je govorio, a ne zbog onoga što je uradio. Ono što je govorio bilo je lepo, ali DOS od toga nije ostvario ništa, već je otišao u kriminal i lopovluke. Zato su izgubili izbore i nestali. S druge strane, kod Miloševića možemo da procenjujemo ne samo ono što je govorio, već i šta je uradio.

A šta je, po vašem mišljenju, to što je on dobro uradio?

– Zaslužan je za Dejtonski sporazum, Rezoluciju 1244 i Kumanovski sporazum, koji su danas osnova za osporavanje kosovske nezavisnosti. Neki mu na dušu stavljaju bombardovanje 1999, a ja ih pitam kako može da bude kriv za nešto što su SAD i njihovi sateliti uradili protivno međunarodnom pravu i odluci UN. Nije kriv ni za propast pregovora u Rambujeu. Branio sam Šainovića u „kosovskom procesu“ i iz svedočenja je utvrđeno da je Klinton rekao kako su namerno stavili Miloševiću tako visoku letvicu koju ne može da preskoči. On nije bio nacionalista, već komunista, i nije kriv za raspad Jugoslavije. Ili bar nije samo on kriv. Hrvati veličaju Tuđmana, BiH Izetbegovića, Makedonija Gligorova, samo mi „pljujemo“ Miloševića. Većina naroda je za podizanje tog spomenika.

Nedavno ste izazvali pravu buru kada ste uporedili Đinđićevog ubicu Zvezdana Jovanovića sa Gavrilom Principom?!

– Moje reči su izvučene iz konteksta, verovatno zbog predizborne kampanje. Nikada nisam opravdavao nijedan zločin, iako sam branio mnogo ubica. To što sam tada izgovorio rekao sam najmanje pedeset puta pre toga, ali to nikome nije smetalo jer nisam bio funkcioner SPS. Kao pravnik i advokat želeo sam da kažem da je jedini način na koji je Jovanović mogao da bude branjen taj da je atentat na Đinđića izvršen iz političkih, a ne iz kriminalnih razloga. Ja bih ga, da sam bio njegov advokat, tako branio. Tako bih branio i Gavrila Principa, pripadnike Crne ruke posle Majskog prevrata ili optužene u Solunskom procesu za napad na Karađorđevića…

Znali ste Đinđića, kakav danas, posle 15 godina, imate sud o njemu i šta mu zamerate?

– Najviše mu zameram izručenje Miloševića i ostalih Haškom tribunalu. Izručili smo vrh vojske, policije, politički vrh… Izručili smo strateškog genija generala Vladimira Lazarevića, na čijim će se odlukama učiti generacije, i još „dižemo prašinu“ zato što je držao predavanje na univerzitetu. Država je izgubila dostojanstvo. Nije sarađivala sa advokatima, ali zato su kamionima odvozili dokumentaciju za tužilaštvo, u Hag. Tužilac Džefri Najs je upadao ljudima u stanove i pretio, a ovde je dočekivan kao bog. Svi su padali u nesvest od sreće kad dođe Serž Bramerc u Beograd.

Da li ste sa Đinđićem razgovarali o Hagu?

– U svakom razgovoru Đinđić me je uveravao da neće poslati Miloševića u Hag. Te noći kada je uhapšen, Čeda Jovanović je u ime Zorana Đinđića, sa pečatom države, potpisao garancije da, ukoliko se dobrovoljno preda, Milošević neće biti odveden u Tribunal, država neće goniti članove njegove porodice i neće mu dirati imovinu. Nijedno od tri obećanja nije ispunjeno.

Kako gledate na ponovno pokretanje postupka protiv tadašnjeg upravnika CZ Dragiše Blanuše zbog otmice Miloševića?

– Način na koji je odveden iz zatvora rezultat je lošeg vođenja politike, ali za „otmicu“ Miloševića i odvođenje u Hag ne može da bude odgovoran Blanuša, jer je on bio samo običan službenik. Sprovodio je odluke ministra pravde i Vlade, na čelu sa Zoranom Đinđićem. O odnosu njega i tadašnjeg ministra Vladana Batića mogu da kažem sve najlepše. Sve što smo tražili za Miloševića, odobreno nam je. U istoriji pravosuđa niko nije imao dozvolu da posećuje zatvorenika od nula do 24 sata, ja sam je dobio. Milošević je mogao da vidi lekara i advokata kad hoće.

Mislite da je Milošević zaista kidnapovan iz zatvora?

– Izručen je Hagu suprotno odluci Saveznog ustavnog suda. Znao sam da će ga sigurno poslati, zato sam i odbio da dođem u CZ kada su me pozvali. Hteli su na prevaru da me ubede da i ja pođem s njim. Posebno je nedopustivo to što istražni sudija nije ni znao da mu je okrivljeni poslat u Tribunal. Pravna država u tom slučaju nije funkcionisala.

Zašto niste hteli da branite Miloševića u Tribunalu?

– U startu sam mu rekao da ću ga braniti ovde do poslednjeg momenta, ali da u Hagu ne želim da ga branim, jer sam znao kako će to sve izgledati. Rekao je da će se braniti sam i predložio da sedim u hodniku. Kako god me neko shvatio, ja ne branim iz hodnika. Tvrdio sam da u Jugoslaviji ne može da bude osuđen i to je jedan od razloga zašto je izručen. Sve je išlo protivpravno od samog početka.

Kako mislite da će čovečanstvo posle 30 godina gledati na Haški tribunal?

– Kao na pravnu sramotu i nonsens! Izmislili su delo „udruženi zločinački poduhvat“ koje nigde ne postoji i koje nije prihvatio ni stalni Međunarodni sud. Uveden je poluanglosaksonski sistem suđenja bez porote, menjana su pravila tokom procesa, a standardi su bili, kako je priznao predsednik sudskog veća u „kosovskom slučaju“, niži nego kod nacionalnih pravosuđa. To je najgori period u mom životu! Upravo je Hag jedan od razloga zašto sam se našao u SPS.

Kako to mislite?

– Ivica Dačić mi je ponudio mesto u Predsedništvu SPS, kao znak zahvalnosti te stranke za sve što sam učinio u Hagu. Osetio sam se počastvovanim. Inače sam, baš kao i moj otac, po ubeđenju socijaldemokrata. Svi moji Cincari bili su u partizanima. Otac mi je bio zatočen u Nemačkoj, u logoru, kao partizanski obaveštajac. Ideološki pripadam toj stranci. Jedino bi mogao da bude problem partijska disciplina. Nisam joj baš vičan. Uvek sam govorio šta sam mislio.

Neko bi rekao da je vaš angažman u Crkvi u suprotnosti sa članstvom u jednoj levičarskoj partiji?

– Predsednik sam crkvene opštine Beograda i zamenik Njegove svetosti u Beogradsko-karlovačkoj mitropoliji. U crkvi imam kabinet koji koristim češće nego advokatsku kancelariju. Mnogo nas iz SPS je u crkvi, i Ivica Dačić je vernik. Socijaldemokratija nije u koliziji sa Bogom.

Kako gledate na najavljene promene crkvenog ustava?

– Treba sačekati Sinod i ne žuriti sa ocenama. Ja sam protiv preterane decentralizacije i slabljenja patrijarha, jer to neminovno dovodi do slabljenja jedinstva Crkve. Ne znam kome je palo na pamet da bi patrijarh trebalo da sedi u Peći. Izrazito sam protiv toga, jer patrijarh ima i političku, a ne samo versku ulogu.

A kako gledate na ustavne promene u državi?

– Niko ne može da ima neograničenu vlast, pa ni sudije. To ne dozvoljava princip podele vlasti. Nemam ništa protiv predloženih ustavnih rešenja, mada bih ja zadržao prvi izbor sudija u parlamentu, dok bi kasnije o njihovom napredovanju, razrešenju i ostalim pitanjima, odlučivao Visoki savet sudstva. U njemu bi većinu činile sudije, dok bi stručnjake iz univerziteta, tužilaštva i advokature birale institucije iz kojih potiču.

TRPIMO POSLEDICE REFORME

Kako biste ocenili stanje u pravosuđu?

– I dalje osećamo ozbiljne posledice reforme pravosuđa iz 2010, koju su napravile demokrate, i verovatno ćemo ih osećati dok aktuelne sudije ne odu u penziju. Zato je važno kako se biraju nove sudije, koje neće polagati račun nijednoj partiji. Bez kvalitetnog pravosuđa nema ni jake advokature.

Izvor: Novosti

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Comment

Inline
Inline

Kontaktirajte nas