Najnovije

19 GODINA KASNIJE: Ko je ustvari pobedio na Kosovu?

Ko je pobedio na Kosovu — pitanje je koje se nameće uz svaku godišnjicu agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, pa tako i ove 2018. godine. Iako je to bio prvi antiseptički rat, kojeg su piloti NATO-a vodili na visinama od preko 6.000 metara, agresija iz vazduha protiv jugoslovenske vojske na Kosovu bila je uglavnom neefikasna.

Ilustracija (Foto: Flickr)

Bombe NATO-a na Kosovu raznele su stotine civilnih automobila, civilnih kamiona i maketa, i jedva da su načele jugoslovensku artiljeriju i oklopne snage. Od „potvrđena“ 744 pogotka  pilota NATO-a tokom rata, istraživači iz američkog ratnog vazduhoplovstva, koji su kasnije proveli nedelje i nedelje pretražujući Kosovo i pešice i helikopterima, našli su dokaze za samo 58 pogodaka. Naime, vojska Jugoslavije i MUP Srbije rasporedili su na Kosovu oko 200 starih rumunskih oklopnih vozila i transportera tipa TAB, koji su svojevremeno dobijeni od Rumunije još u vreme Čaušeskua u sklopu nekog barter posla, a kojima je odavno isteklo vreme trajanja i koji su zapravo bili neupotrebljivi jer ni motore nisu imali. Tako su polumaskirani rumunski „Tabovi“ ostavljeni po ivicama kosovskih šumaraka i proplanaka da ih piloti NATO-a besomučno gađaju i beleže sigurne „pogotke“. Na kopnu, najveća kopnena bitka vođena je za našu karaulu „Košare“, ta je bitka neprekidno trajala 67 dana i naši vojnici izdržali su besomučne napade OVK, regularnih vojnih snaga Albanije i specijalnih komando-timova iz Nemačke, Britanije i SAD.

Naravno, po završetku rata američki oficiri su se na terenu vrlo brzo upoznali sa razmerama svojih promašaja, ali je izveštaj o uništenim ciljevima dugo vremena bio sakriven. Tokom borbenih dejstava načelnik Združenog generalštaba  oružanih snaga SAD, general Henri Šelton, nekoliko puta je izjavio „da su vazduhoplovne snage  NATO-a uništile oko 120 tenkova, 220 oklopnih transportera i do 450 artiljerijskih oruđa u ratu protiv Jugoslavije“.

Vrhovni komandant NATO-a, general Vesli Klark, bio je u tome mnogo oprezniji, pa je odgovarajući na pitanje koliko je jugoslovenskih tenkova i drugih vozila uništeno na Kosovu, uvek odgovarao samo sa: „Dovoljno“. Istini za volju, Klark je sumnjao u tvrdnje vazduhoplovstva i pokušavao je, bar u prvo vreme, da prikaže tačnu sliku bombardovanja na Kosovu. Kada je na kraju rata komandant jugoslovenske Treće armije general Nebojša Pavković izjavio da je na Kosovu izgubio samo 13 tenkova, vrhovni komandant NATO-a je to nazvao „srpskom dezinformacijom“. Ali kako su njegovi pomoćnici sugerisali da je Pavković možda i u pravu, to je Klark uputio na Kosovo specijalni tim za ocenu efikasnosti gađanja, MEAT. Tridesetak stručnjaka iz američkih i vazdušnih snaga NATO-a potvrdili su da je bombardovanje bilo precizno kada su u pitanju bile fiksne mete kao što su bunkeri i mostovi. MEAT tim je konstatovao „kako su Srbi zaštitili jedan most tako što su 300 metara uzvodno izgradili lažni most od polietilenske folije koju su rastegli preko reke. NATO je „uništio“ lažni most sedam puta. Makete artiljerijskih oruđa bile su napravljene od dugih crnih stabala postavljenih na kamionske šasije. Lanser PVO sistema SA-9 bio je izrađen od metalizovanog kartona od kojeg se pravi ambalaža za mleko.

Kada je general Klark čuo te „neprijatne“ vesti naredio je novu istragu na terenu. Početkom avgusta 1999. godine ekipa MEAT vratila se u sedište vazduhoplovnih snaga u bazu Rajmštajn u Nemačkoj, sa oko 2.600 fotografija. Podneli su izveštaj generalu Valgeru Begertu, zameniku komandanta vazdušnih snaga NATO-a u Evropi.

„Kako to mislite, nismo pogodili tenkove?“, upitao je Begert. Klark je reagovao na isti način: „To nije moguće, Srbi su sakrili oštećena vozila, odvukli su pogođene tenkove“. Članovi MEAT tima su mu odgovorili da je nemoguće odvući tenk od 50 tona, a da ne bude tragova na terenu. Ipak, timu MEAT je naređeno da napravi novi izveštaj o pogocima. U roku od 30 dana brigadni general Džon Korli je generalu Klarku predao novi izveštaj u kojem se govori o „uspešno pogođena 93 tenka i 153 oklopna transportera“, što nije bilo daleko od podataka koje je na kraju rata izneo načelnik Združenog generalštaba general Henri Šelton. Korlijeva ekipa nije vršila nikakva naknadna istraživanja, već se oslonila isključivo na izjave pilota. No, za više od polovinu pogodaka za koje je general Korli tvrdio da su bili „sigurni pogoci“ postojao je samo po jedan dokaz, obično mutni video-snimak iz kokpita aviona, ili bljesak eksplozije snimljene uz pomoć satelita. Satelit registruje eksploziju, ali ne i da li je i bilo šta u toj eksploziji i pogođeno.

Izvan vazduhoplovnih snaga Korlijev izveštaj je dočekan sa tihim nepoverenjem. Klarkov zamenik, britanski general Rupert Smit i njegov načelnik štaba, nemački general Diter Štokman, savetovali su vrhovnog komandanta NATO- a da ne prihvati Korlijev izveštaj. I CIA je imala dosta primedbi na brojke u tom izveštaju. No, Pentagon je opet pokušao da oko toga nešto prepravi i dopuni. U januaru 2000. godine sekretar za odbranu Koen i general Šelton stavili su Kongresu svoja imena na zvaničan izveštaj o ratu na Kosovu. Ovaj izveštaj na 194 stranice bio je tako lišen podataka da su i funkcioneri Pentagona zbijali šale u vezi s tim. U izveštaj nije bila uključena Korlijeva mapa na kojoj se vidi „da je NATO uništio na Kosovu 93 tenka“. Međutim, u tekstu se nalazi napomena: „Ova procena ne sadrži podatke o količini pogođenih mobilnih meta, ili nivou nanete štete“. U prevodu, po rečima jednog visokog funkcionera Pentagona, to znači: „Ovo je mapa vazduhoplovnih snaga o pogocima na Kosovu. Smatramo da ona ne znači baš ništa“.

Kako je vreme prolazilo, američka avijacija i NATO sve su manje koristili podatke iz Korlijevog izveštaja. U brojnim intervjuima general Klark je odbijao da govori o brojkama, a Pentagon je optužio medije da su oni opsednuti brojkama i prebrojavanjem, a ne vojska. Vreme je pokazalo da američki način ratovanja nije nikakav mit i da je bombardovanje civila efikasno, iako to pokreće brojne moralne sumnje i dileme, a da kada je reč o gađanju vojnih ciljeva sa velikih visina ono je u slučaju rata protiv Jugoslavije 1999. godine bilo precenjeno. Svaki glavnokomandujući, koji se ne suoči sa tim neprijatnim činjenicama, samo obmanjuje sebe. Moć iz vazduha u ratu protiv Jugoslavije bila je efikasna samo protiv civilnih meta, protiv vojnih ciljeva ne. Civili su bili terorisani uz upotrebu eufemizma „strategijsko gađanje“ i to je i dovelo do toga da Beograd pristane na Kumanovski sporazum.

Izvor: Sputnjik

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Comment

Inline
Inline

Kontaktirajte nas