Najnovije

MIŠKOVIĆ KONAČNO PROGOVORIO: Posle 17 godina detalji o otmici zemunskog klana!

Miroslav Mišković je posle 17 godina konačno progovorio o otmici zemunskog klana. Mišković je o detaljima napada pisao u svojoj novoj knjizi „Ja tajkun“. Kako kaže otet je iz svog automobila, a 18 sati je bio u rukama zemunskog klana.

Miroslav Mišković (Foto: Screenshot)

 Isečak iz knjige koji govori o otmici prenosimo u celosti:

U ponedeljak 9. aprila 2001. u 8.15 ujutru, u blizini Geneksove zgrade u kojoj se tada nalazilo sedište Delte, bio sam otet iz svog automobila. Dolazio sam na posao i otprilike na dvesta metara od garaže jedan tamnoplavi audi preprečio je put alfa romeu u kojem smo bili moj vozač Krle i ja. Iz audija su izašla trojica muškarca sa fantomkama, naoružani automatskim puškama. Četvrti otmičar ostao je u audiju, za volanom. Jedan je otvorio vrata mog vozača, drugi moja. Počeli su da nas izvlače iz kola. Pokušao sam da se odbranim, ali dobio sam najpre nekoliko udaraca u grudi, a onda i jedan u potiljak. Taj udarac u potiljak bio je vrlo jak, po svoj prilici je izveden kundakom puške. Krleta, inače vrlo krupnog čoveka, ubacili su u gepek našeg automobila, a mene su ugurali u njihov auto i stavili mi široku lepljivu traku preko očiju i usta. Kratko su me vozili tim automobilom, a onda prebacili u drugo vozilo i odvezli me na nepoznatu lokaciju. Kada je sve prošlo, general Mile Novaković mi je predložio da tačno vidim gde sam bio, ali nisam hteo da idem.

U svakom slučaju, bila je to neka garaža s kanalom na sredini. Dok smo joj prilazili, osećao sam kako mi se blato lepi za cipele. Kada smo ušli, rekli su mi da idem uza zid. Onda sam čuo kako otvaraju neki gvozdeni poklopac. Ispostavilo se da je to bio poklopac od šahta. Morao sam da se spustim u kanal za popravak automobila, a onda i u šaht na njegovom dnu. Spustio sam se metalnim merdevinama, neko od njih sišao je sa mnom, a onda sam ga čuo kako se penje nazad. Kada je izašao iz šahta, čulo se zatvaranje poklopca.

Osećao sam da mi je samo jedna ruka slobodna, ali nisam shvatao šta se tačno dogodilo. Druga ruka vezana je lisicama za alku na zidu. Prostorija je bila minijaturna, možda metar sa metar i po i bila je slabo osvetljena žućkastom sijalicom. Odozgo je kapala voda, a pored mene je bila neka polomljena stolica. Sve je to – kasnije će se saznati – pravljeno da bi se dovodili oteti. Moram da kažem da su se otmičari korektno ponašali.

Nije bilo dodatnog zlostavljanja. Ali upozorenje je bilo više nego jasno: „Ne skidaj traku sa očiju. Potrudi se da nas ne vidiš. Za tebe je bolje da nas ne vidiš.“ U takvoj atmosferi, u skučenom, polumračnom, vlažnom i hladnom šahtu teško je da se čovek ne uplaši. Bilo je jasno da imam posla sa opasnim ljudima. Pokušavao sam da racionalno analiziram stvari, ali ništa što mi je padalo na pamet nije ulivalo nimalo optimizma. U šahtu je bilo užasno hladno. Kad sam se požalio, doneli su mi vunene čarape, one bele, pletene. Nešto kasnije i dva ćebeta da se u njih umotam. Donosili su mi vodu u flaši, dozvoljavajući da flašu držim u rukama.

Jedan od kidnapera govorio je bosanskim akcentom. Hteli su da pomislim kako traže pare za Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ali nisu to baš najveštije radili. Odmah sam posumnjao u tu priču. Ispostavilo se da me je kidnapovao zemunski klan, u tom trenutku najmoćnija srpska i jedna od najjačih evropskih kriminalnih organizacija, koja je godinama imala zaštitu države i nesmetano otimala ljude, trgovala drogom, i radila ko zna šta još. Otmicu je video i prijavio jedan penzioner koji je gledao s prozora svog stana.

Kada se Milan javio, rekao sam mu da spreme novac. Otkup mi je, inače, prvi put pomenut tek kad se pojavio čovek kojeg su ostali zvali „šef“. Zahtevao je deset miliona maraka. Odgovorio sam da je to nemoguće. Na kraju smo se sporazumeli da se plati pet miliona. Čak smo se i rukovali. Pristao sam jer, ma koliko čudno zvučalo, moj najveći strah nije bio da će mi otmičari nečim nauditi. Uostalom, počeli su da pregovaraju, pa sam barem znao koji su im motivi. Moj najveći strah, gotovo paničan, bio je da policija može da krene u akciju, da će oni pobeći, ili mogu čak biti ubijeni na ovoj ili nekoj drugoj lokaciji – u tom slučaju, mene u tom šahtu, u ko zna kakvoj zabiti, niko neće pronaći.

10 EVRA ZA  TAKSI

Posle isplate otkupa, ponovo sam ubačen iz kola. Otmičari su mi dali kapu, jer je padala kiša. I 10 evra, kako bih mogao da platim taksi, jer sam bio bez ičega, bez dokumenata, novca, telefona. Pomislih, kakav posao: uzeli su mi sedam miliona maraka, a ostavili 10 za taksi. Bilo je oko dva sata noću, a ja sam shvatio da se nalazim na neuređenoj livadi, negde u blizini Prokopa. Izašao sam na ulicu čekajući da naiđe taksi vozilo, kojih nema baš previše u ovo doba noći. Negde kod Rudog konačno je naišao jedan taksista – nije me prepoznao, niti je primetio nešto neobično – i uskoro sam bio kod kuće. Posle 18 sati u zatočeništvu, bio sam na slobodi. Sledećeg dana oko podne bio sam na Sajmu automobila sa Zoranom Đinđićem. Nisam mogao ni da pomislim da će ga dve godine kasnije ubiti upravo zemunski klan, Legija i Zvezdan Jovanović.

Izvor: Dnevna Gazeta/ Miroslavmiskovic.rs

Link originialnog teksta možete pogledati klikom OVDE.

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Comment

Inline
Inline

Kontaktirajte nas