Najnovije

LAZANSKI: Da li se Makron bacio u zagrljaj Trampa zbog udaljavanja od EU?

U dilemi da li da ide na dalje žrtvovanje francuskog suvereniteta, pri čemu nema nikakve dokaze da će ta žrtva naići na bilo kakvo razumevanje u ostatku Evrope, što i nije daleko od istine, Makron je požurio da se baci Trampu u zagrljaj.

Piše: Miroslav Lazanski

Tramp sa Makronom (Foto: Screenshot)

General Šarl de Gol se uvek zalagao za evropsku Evropu, za Evropu kao moć, za Evropu od Atlantika do Urala, za deamerikanizovanu Evropu. Znao je da to neće biti lako ostvariti, ali za početak je vojnokomandne strukture NATO-a isterao iz Francuske u Belgiju. NJegovi naslednici, posebno Fransoa Miteran, još su se neko vreme i odupirali američkoj dominaciji u Evropi, što je za Pariz bila jedna vrsta tihe patnje. Posle se Francuska vratila u NATO, a Emanuel Makron konkuriše danas za titulu „novog Tonija Blera”, najvernijeg američkog poslušnika i saveznika u Evropi.

Kako će Makron, barem retorički, pomiriti nacionalni i evropski ponos verovatno će još dugo biti francusko-francuska rasprava. Pošto Francuzi kažu da je proklet svaki onaj ko tvrdi da će njegovoj zemlji, lišenoj dobrog dela voljenih prerogativa, biti bolje u jednoj novoj supranacionalnoj Evropi. A naročito je proklet svaki onaj Francuz koji ne može u tri reči da objasni kako će se ta nova i skromnija Francuska uzdići do vodeće uloge u jedinstvenoj Evropi, što je nesumnjiva ambicija predsednika Makrona. Jer, pitanja koja danas muče EU kreću se od nejedinstvene migracione politike, problema institucionalnih reformi, daljeg širenja EU na Balkan, realnih dometa u koordinaciji spoljne politike EU, stvaranja zajedničkih vojnih snaga, „Evrokorpus” se nije baš proslavio, koje bi mogle da obavljaju svoje misije bez američke obaveštajne i logističke pomoći.

Hvalisanje nekih krugova u Parizu kako je Francuska komandovala zajedničkom vojnom operacijom bombardovanja i raketiranja Sirije, priča je za malu decu i naivne medije, jer američkom armijom, flotom i avijacijom mogu da komanduju samo američki oficiri. Posebno u ratnim situacijama.

Sa svojim poljoprivrednim subvencijama i podelom vlasti koja joj je omogućavala da godinama drži Nemačku pod određenom vrstom posredne kontrole, Francuska je gledala na Evropu kao na dobro rešenje koje se ne kosi sa njenim potrebama afirmacije i pokušajima da utiče na svetske tokove. Nemačka i Bundesbanka su se prihvatanjem evra oprostile od dotadašnje moći, dok su partneri unutar EU od toga imali čistu dobit, jer su s evrom uspostavili paritet u kreiranju monetarne politike. Sada je Berlin vrlo skeptičan prema predlozima Makrona pošto Pariz želi monetarnu uniju koja ima svoj budžet, ministra finansija, sopstveni monetarni fond. Berlin nije oduševljen francuskim idejama da se pitanja finansijske politike ispuste iz ruku Bundestaga.

Da bi ponovo otkrila ulogu i horizont vredan njenih snova, Francuska mora prvo da se baci u čelični zagrljaj Amerike, pa tek onda u grljenje sa Evropom, novim intenzitetom. To nije jednostavno, jer političari koji u Francuskoj napadaju prenos suvereniteta ka EU nastupaju sa daleko više sigurnosti od onih malobrojnijih koji su spremni da ulože svoju karijeru u odbranu evropske ideje.

Zato što poseduje političku kulturu upornosti, zato što je imala vrlo važnu ulogu u okviru EU, zato što će Nemačka nastaviti da radi pod teretom istorije i svoje prošlosti, zato što Francuska iritira, ali ne zastrašuje, ona ima više šanse od drugih da zaista i preuzme liderstvo u Evropi. Ali, pre toga Pariz mora da pristane da se menja, pošto podeljeni suverenitet predstavlja obećanje o podeljenoj moći, dok zabetonirani suverenitet neke države vodi ka propadanju.

U dilemi da li da ide na dalje žrtvovanje francuskog suvereniteta, pri čemu nema nikakve dokaze da će ta žrtva naići na bilo kakvo razumevanje u ostatku Evrope, što i nije daleko od istine, Makron je požurio da se baci Trampu u zagrljaj.

Ili su u Parizu konačno shvatili da postoji mediteranska Evropa, atlantska Evropa, severna Evropa, koje se ne razlikuju samo po geografiji. Pošto je vekovima postojala i ona glavna Evropa i ona marginalna Evropa. Prvu su karakterisali bogatstvo, trgovački putevi i stabilizovani politički režimi, a drugu siromaštvo i ranjivost na invazije i imperijalističku dominaciju. I to je oduvek bila jasna razlika između centra i periferije Evrope. Centar se, u ovoj perspektivi, u različitim vremenima premeštao iz Rima u Pariz, iz Beča u Brisel. Međutim, periferija je uglavnom ostala ista, ponekad bogata, ponekad siromašna. Upravo među tim evropskim narodima na periferiji, posebno među onim bogatim na severu i zapadu, oduvek je i bio najsnažniji skepticizam prema projektu jedinstvene Evrope.

Jer, ma kakav nacionalni identitet imala Grčka, na primer, on je u velikoj meri uslovljen njenim mestom u shvatanju drugih ljudi o korenima evropske civilizacije. Pošto je Grčka agresivno evropska upravo zato što je Grčka. Dok je Češka za jedinstvenu EU, zbog demona iz prošlosti. A to tek delomično važi i za Mađare i za Poljake.

Teško je danas sa sigurnošću reći u kojoj je meri evropski kontinent, a posebno njegova periferija, istinski rešio dileme nasleđene iz prošlosti ispunjene neslogom. Ideja i ideal Evrope i dalje su nejasni kao i ranije. Svakako, u pitanju je nešto više od geografskog termina, ali odgovor ipak nije potpun. Uostalom, nije ga dobio ni Makron u Vašingtonu.

Izvor: Politika

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Comment

Inline
Inline

Kontaktirajte nas