Najnovije

MIRA MARKOVIĆ: Đinđić je Albancima predao Kosovo!

O Kosovu, novom imperijalizmu, Miloševićevoj ostavštini, Putinu, EU… Moskva i Peking su sada prestižne adrese za mnoge srpske „demokrate“. Da su Srbi i Albanci sami odlučivali i dan-danas bismo živeli zajedno.

Mira Marković (Foto: Screenshot)

Da su Srbi i Albanci sami, bez neokolonijalnih arbitara, odlučivali o svom životu, on bi i dalje bio zajednički. Kao što bi i dalje zajednički bio život nekadašnjih Jugoslovena. I formiranje kosovske „države“ i ukidanje Jugoslavije su rezultat neokolonijalne politike, tekovina tekuće imperijalne moći koja razaranjem država i konfliktima među narodima stvara teren koji može da stavi pod svoju kontrolu.

Ovako prof. dr Mira Marković, nekadašnja predsednica Jugoslovenske levice i supruga počivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, za „Novosti“, tumači potonje lomove oko naše južne pokrajine, koji su eho stravičnog razaranja i stradanja nekada nam zajedničke države.

– Nekad mi se čini da je u izgnanstvo sa mnom otišla i Jugoslavija – govori nam iskreno u svom domu u Moskvi, u kojoj živi već skoro 17 godina. Razgovor smo vodili baš u danima kada je opet proključao „kosovski lonac“.

Može li Srbija da odbrani i sačuva deo svoje teritorije?

– Posle puča, 5. oktobra, vlast u saveznoj državi sa Koštunicom na čelu i u Srbiji sa Đinđićem na čelu je predala Kosovo albanskoj manjini da na teritoriji srpske države pravi svoju. To je bio koncept onog dela sveta koji je sebe proglasio za međunarodnu zajednicu. Taj deo sveta i neki drugi delovi sveta pod njegovim uticajem su 2008. godine priznali kosovsku državu. Tu će državu, dakle, braniti u svetu oni koji su je napravili. Sudbina te države zavisi od odnosa snaga u svetu. Koliko će patronat biti spreman da svoje štićenike čuva i koliko će nenaklonjeni tom patronatu biti raspoloženi da dovedu u pitanje njegovu nadležnost.

Izveštaj Dika Martija je ogolio sve strahote OVK na KiM. Kako tumačite to što Zapad na sve to ćuti i što niko nije odgovarao za zločine?

– Ta kosovska „država“ je napravljena preko noći i izvan Kosova. Da je pravljena danju i da su je pravili najbolji predstavnici albanskog naroda ne bi joj temelji bili postavljeni na nasilju. To jest, možda im uopšte ne bi bila ni potrebna. Da su interese kosovskih Albanaca zastupali bolji ljudi – obrazovani i emancipovani, možda im za ostvarenje tih interesa ne bi bila potrebna još jedna albanska država, već bi te interese našli u zajedničkom životu sa onima sa kojima su prethodno živeli. Ali pošto su tu „državu“ pravili izvan Kosova, nealbanci, upotrebili su u te svrhe na Kosovu odgovarajuće Albance. Bolji im nisu bili baš na raspolaganju. Zato su o „državnim“ poslovima svojih saradnika prinuđeni da se ne oglašavaju.

Tvorci te „države, predvođeni SAD, ultimativno nam poručuju da više ne možemo sedeti na dve stolice…

– Mala zemlja treba da nastoji da ima dobre odnose sa svima na svetu, pogotovo one odnose koji mogu da budu od koristi njenom suverenitetu i ekonomskom, socijalnom i kulturnom prosperitetu. Treba, naravno, i da nastoji da zaštiti sebe i svoj narod od strana koje bi ugrozile njene vitalne nacionalne interese. A sama treba da podržava onu stranu sveta čija politika doprinosi opšteljudskoj emancipaciji, ravnopravnosti između naroda i slobodi čoveka.

Da li je EU jedina alternativa za Srbiju, kako neki tvrde?

– Zajednica evropskih naroda je jedna divna ideja, jedna moguća mogućnost. Ali da bi to bila, neophodno je da u toj zajednici svi budu ravnopravni i da ona bude u interesu prosperiteta svih. Zasada takva zajednica još nije moguća. Pre svega, postoji hijerarhija među državama, pa, prema tome, i među narodima. Zato odluke koje se tiču svih članica EU ne donose one zajedno i ravnopravno. Zasada ih donosi vrh kojim vladaju tri najjače evropske ekonomije, impersonalna moć evropskog tržišta. Ulazak Srbije u EU ima dobre i loše strane. One su razlog protivrečnog odnosa građana Srbije prema njoj. Skoro osamnaest godina ulazak Srbije u EU je dominantna politička platforma državne politike i ona ima podršku velikog broja građana. Odustajanje od nje bi ih razočaralo jer veruju da članstvo u EU donosi mir, stabilnost i prosperitet. To članstvo zaista štiti od rata, obezbeđuje izvesnu stabilnost, postoji i mogućnost, ne baš spektakularnog, ali kontinuiranog napretka.

Još 1997. godine ste otvarajući izložbu kineskih slikara u Požarevcu naglasili da se „rađa jedna nova i moćna Kina zasnovana na sposobnosti da uspostavi aktivnu ravnotežu između svoje prošlosti i sadašnjosti“. To je tada mnoge „demokrate“ kod nas zaprepastilo i kod njih izazvalo podsmeh…

– Taj balans je deo njihove platforme za reformu kineskog društva kojoj su dali rok od sto godina. I tada, a pogotovo sada, pokazalo se da su taj balans, kao i ta reforma, u celini doneli velike pozitivne rezultate u kvalitetu života u Kini. Mislila sam tada, ako se vekovima verovalo da Kinu čuva i štiti Kineski zid, sada se zna da je čuva i štiti nauka. A što se tiče zgražavanja koje pominjete, tih devedesetih su se u Beogradu ne samo „demokrate“, već i mnogi drugi, rugali mojim naučnim, publicističkim i političkim kontaktima u Kini. Kao, uostalom, i mojim takvim istim kontaktima u Rusiji. Tada su Kina i Rusija, za veliki deo naše javnosti, bile trivijalne adrese u naučnom, publicističkom i političkom smislu. Danas su to prestižne adrese, skoro za sve, a ponekad naročito za one koji su im se svojevremeno rugali. Kada su se Rusija i Kina našle u samom vrhu svetske scene, kada sudbina sveta u velikoj meri zavisi od njihovih odluka, zaputili su se na Istok – biznismeni, umetnici, zabavljači, sportisti…

Kako ocenjujete političko zaoštravanje u svetu i u tom kontekstu ulogu Vladimira Putina i njegovu ubedljivu pobedu na nedavnim izborima?

– Posle okončanja Hladnog rata zapadni svet, koji je u njemu pobedio, smatra da su mu odrešene ruke za pohod na ceo svet. Severno-zapadni imperijalni hegemonizam smatra da raspolaže svim resursima za kolonizaciju planete. Obnovljeni su stari i izazvani novi lokalni ratovi sa ciljem da se obore na kolena mnogi mali narodi i nerazvijene zemlje, ali i sa nadom da će se vremenom na kolenima naći i veći, i jednog dana i veliki. Svi. Tom imperijalnom pohodu na svet prepreka su velike zemlje kao što su Ruska Federacija i Kina. Što se tiče pobede predsednika Putina, ona je izraz masovne podrške dostojanstvenoj državnoj i nacionalnoj politici koju on vodi. Iako je njegova zemlja najveća na svetu, moćna vojna sila, jedan od najuticajnijih subjekata na svetskoj sceni, politika koju on zastupa nije imperijalna. Naprotiv. Ta politika je protivnik i imperijalizmu i kolonijalizmu.

I za Miloševića ste govorili da se suprotstavio tom imperijalizmu. Koje su to krupne njegove tekovine?

– Vidim povremeno u javnosti da se njegove tekovine simplificiraju čak i kod onih koji imaju dobre namere. Svi pominju Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244. Ali, suština politike za koju se zalagao i koju je vodio je borba konzervativizma i kolonijalizma. Slobodan je bio kreator i nosilac otpora novom hegemonizmu. Sačuvao je nezavisnost zemlje, čiji je bio predsednik i uspeo da zemlja pod sankcijama bude u boljim životnim uslovima nego zemlje u okruženju koje sankcije nisu imale, a jesu imale političku podršku onih koji su ih nama uveli. Jedna od najvećih tekovina je izvođenje Haškog tribunala pred Slobodana Miloševića i njegova herojska petogodišnja borba za pravdu i istinu o Srbiji i srpskom narodu.

Izvinjenje u Požarevcu

Posle svega što se proteklih decenija događalo, nije mali broj onih koji su rušili Miloševića, a koji ni danas ne odu na grob da mu se izvine…

– Pa neka idu. Neka se izvine. Ali trebalo bi da se izvine i svim onim ljudima koji su podržavali Slobodana, a koje su oni čitavu deceniju zbog te podrške vređali, rugali im se, nazivali nacionalistima, crvenom bandom, bagrom boljševičkom, antievropljanima, antihristima, ratnim huškačima, četnicima, …. Sve to istovremeno nisu mogli da budu, a nijedno od toga nisu bili.

Okati mislioci i Berlinski zid

Kako odgovarate onima koji ističu da Milošević nije shvatio šta je značio pad Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke?

– Pa zašto ti sa dobrim vidom, sluhom i odgovarajućim mozgom nisu njemu slepom, gluvom i glupom na vreme rekli šta se događa pa da on u skladu sa tim događajima koji nije razumeo vodi državnu politiku. Imali su priliku da mu kažu šta vide, a on ne vidi. Opozicija u svojim medijima, devedesetih godina je raspolagala sa više od devedeset odsto medija u Srbiji. A što se tiče ostalih, sadašnjih mudrih opservatora, neki od njih sedeli su u njegovoj kancelariji i kući po ceo dan. Biće, međutim, da su se ti okati mislioci 2017. dosetili da bi mogli da mu pripišu još jedan greh dodvoravajući se tako njegovim moćnim protivnicima dok po kafanama, kancelarijama i kućama bistre politiku. Kakva šteta što devedesetih takvu nisu imali prilike da vode.

Izvor: Novosti

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite

Inline
Inline

Kontaktirajte nas