Najnovije

ANALIZA: Ovako bi izgledao mogući rat Irana i Amerike

Ukoliko dođe do američke intervencije u Iranu, ona će biti sprovedena navođenim naoružanjem bez ulaska vazduhoplova u zonu dejstva iranske protivvazdušne odbrane. Na terenu bi igra bila mnogo grublja jer bi napadima iranskih saveznika mogli da budu izloženi pripadnici američkih oružanih snaga koji su na prostoru Iraka i Sirije.

Foto: Pixabay

Izlaskom iz nuklearnog sporazuma sa Iranom, predsednik Amerike Donald Tramp je, prema mišljenju vojnog analitičara Aleksandra Radića, kupio manevarski prostor za bilo koju opciju koja bi mogla da se planira i ostvari u skorijoj budućnosti. Potezi koji su dosad učinjeni su, pre svega, političke prirode i utoliko je moguće ući u neki novi model pregovora i pritisaka prema Iranu, što je, kako rezonuje Radić, očigledno cilj Vašingtona. Istovremeno, otvoren je put direktnoj vojnoj intervenciji.

Skromna borbena sredstva Irana

Ukoliko bi prevagnula opcija vojne intervencije, poredeći vojne resurse i mogućnosti Irana i Amerike, Radić navodi da su Amerikanci sa saveznicima ili bez njih, najmoćnija sila sveta, da imaju visoku tehnologiju i tu privilegiju da, u odnosu na druge zemlje, mogu da doslovce razmeste svoje snage na čitavom prostoru koji mogu da pokriju njihovi borbeni avioni i ratni brodovi. I da nije sporno da Iran tehnološki ne može da se suprostavi Sjedinjenim Državama.

Iransko naoružanje, uz izuzetak nešto sredstava ruske proizvodnje, uglavnom i vodi poreklo iz Sjedinjenih Država, a to su nabavke iz vremena šaha Reza Pahlavija, podseća Radić, i količine borbenih sredstava koje ima iranska vojska u realnoj upotrebi dosta su skromne. Donekle menja sliku to što su dobili sisteme protivvazdušne odbrane iz Rusije, dodaje taj analitičar, ali to nije presudni element u proceni vojnih kapaciteta.

„Snaga Irana nije u mogućnosti vođenja konvencionalnog sukoba nego u činjenici da kontroliše veliki broj paravojnih snaga, i ako treba i ekstremista, na pojasu od juga Libana (gde je Hezbolah), Sirije, Iraka, i oni na terenu mogu da izazovu jako velike neprilike Amerikancima. Prisustvo Hezbolaha i iranske vojske i njihovih savezničkih organizacija u Siriji, pre svega je neka vrsta stalnog izazova Izraelu, a upravo u toj formuli odnosa između Vašingtona i Tel Aviva treba pročitati jasne poruke da je Izrael taj koji je zainteresovan za tvrđi pristup prema Iranu“, tumači Radić.

Razvoj prilika u Siriji doveo je do premoći Irana, favoriti u političkom i vojnom elementu Teherana sada su etablirani i koriste priliku što su uz pomoć ruske vojne moći povratili kontrolu nad terenom u Siriji i sad se, prema mišljenju tog analitičara, vodi vrlo žustra, komplikovana politička igra.

Eventualna intervencija kao u Srbiji

„I u tom kontekstu treba videti poruke koje su došle iz Izraela Rusiji i svetskoj javnosti i insistiranje na dobrim odnosima koje Izrael ima sa ruskom vojskom. Razmena podataka koja se opravdava potrebom da ne dođe do neželjenih incidenata na području Sirije i okruženja, zapravo je poruka političke prirode — da se očekuje da Rusija štiti svoj interes i da se ponaša suzdržano kad je reč o zaštiti nekih interesa koje Izrael smatra nacionalnim prioritetima“, precizira Aleksandar Radić.

Ako treba pronaći grubo poređenje, da li bi ta eventualna intervencija pre ličila na intervenciju u Iraku ili na agresiju na Srbiju, Radić kaže da bismo mogli da zamislimo intervenciju SAD i saveznika (sigurno Izraela, a videli bismo koga još) protiv vitalnih objekata i infrastrukture koja je od značaja za iransko prisustvo na Bliskom istoku, i naravno ono što se prepoznaje kao iranski nuklearni program.

Takva intervencija bi se sprovela primarno naoružanjem koje je vođeno i ima veliki domet, precizira Radić, bez ulaska vazduhoplova u zonu dejstva iranske protivvazdušne odbrane. Međutim, ističe on, na terenu bi igra bila mnogo grublja jer bi napadima iranskih saveznika mogli da budu izloženi pripadnici američkih oružanih snaga koji su na prostoru Iraka i Sirije.

Ne postoje efikasni protivavionski sistemi koji u potpunosti mogu da zaštite svaki objekat dejstva, konstatuje sagovornik, to je prirodno, tako je to u ratu. I iranski kapacitet prema pitanju samoodbrane dobrim delom je ograničen, pa je Radić mišljenja da bi Amerikanci mogli, koristeći naoružanje koje sad imaju, da unište objekte za koje su odlučili da je to svrsishodno.

Kratko — efikasno, duže — problem

„Sad, koliko bi zaista naneli gubitaka nuklearnom programu Irana ili nekim drugim unosnim objektima dejstva, to je već neka druga tema. Kad se neki nepovoljan razvoj najavljuje, onda postoji dovoljno vremena i prilike da se neki kapaciteti izmaknu, sklone i zaštite. Primeri za to mogu da se pronađu kod nas devedesetih godina, kad je prećutno bilo jasno da možemo da izbegnemo gubitke“, podseća Radić.

Najsvežiji je primer dejstvo Amerikanaca i Francuza po Siriji, dodaje on, kad izgleda gotovo očigledno da je postojala najava i neka vrsta političke nagodbe oko toga da Amerikancima treba pružiti priliku da pokažu mišiće, ali da istovremeno ne nanesu i stvarnu štetu onoj drugoj strani.

Iskustva sa američkim operacijama pokazuju da ako nisu sa radikalnim ciljem, kao što je to bila okupacija Iraka 2003, ukazuje Radić, onda su kratkotrajne, jer Amerikanci ipak imaju, koliko god da su velika sila, i ograničene resurse.

„Međutim, mnogo bitniji faktor je politički ambijent, jer ne može da se očekuje bez ozbiljnih političkih posledica da se duže vreme vodi žestoka kampanja. Kad nešto radite dan-dva-tri, onda to možete uslovno medijski da pokrijete, ali ako bi se takav sukob odužio, onda bi bila data prilika Iranu da uzvrati sredstvima kojima raspolaže, a to su udari na terenu — od eventualnih napada na Izrael, pa do napada na američke jedinice i infrastrukturu na širem području Bliskog i Srednjeg istoka“, upozorava Radić.

Izvor: Sputnjik

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite

Inline
Inline

Kontaktirajte nas