AUTOŠOVINIZAM NIKOLE KALINIĆA: Dosta više o Kosovu, to nije naša zemlja Srbi su mali!

AUTOŠOVINIZAM NIKOLE KALINIĆA: Dosta više o Kosovu, to nije naša zemlja Srbi su mali!

Nikola Kalinić košarkaš turskog Fenerbahčea kaže da mu je dosta više Kosova, da ono decenijama nije naša zemlja i da su Srbi kao nacija samo jedna mala tačka.  

Nikola Kalinić, krilo Fenerbahčea i reprezentacije Srbije je posle meča sa Olimpijakosom pričao o svemu, samo ne o košarci. I o Kosovu, političarima, građanskim protestima, rijalitima, književnosti i muzici.

Kritičan si prema današnjem svetu?

– Jeste, trudim se da uvek budem kritičan, kako prema svetu, tako i prema samom sebi, jer smatram da kritika, pogotovo konstruktivna, doprinosi razvitku i napretku. Iz ove perspektive današnje, najviše mi smeta manjak manira, tolerancije i nekih vrednosti koje ja cenim: iskrenosti, otvorenosti, drugarstva, kojima su mene učili. Sve su to teme koje su ispričane i koje su mnogi pametniji od mene već analizirali i studirali, ali nije loše ponoviti s vremena na vreme, mislim da se ljudi udaljavaju i da počinju da se cene samo dve stvari – novac i strah. Dakle, ili nekome daj pare za nešto ili ga nateraj da te se plaši i uradiće šta želiš. Možda je to i prirodan sled kapitalizma?

– Ne živim u Srbiji veći deo godine, tako da nisam najpogodniji da pričam na ovu temu, ali čini mi se da smo malo zastranili i skrenuli s puta, ako smo ga ikad i imali. Verovatno je to i normalno ako svako ko misli drugačije biva izopšten, oteran ili ismejan. O „selfi kulturi“ mislim da je egocentrična, pogrešna i usamljenička. Baš sam nedavno gledao intervju jednog pametnog čoveka koji je pričao o tome da selfi može čak da se posmatra kao masturbacija na samog sebe jer je l‘ te, niko vas neće hvaliti i odobravati vam više nego vi sami. Ako nekoga zanima, reč je o Samu Vakninu – „The True Toxicity of the Social Media Revealed“. Ne želim da trošim reči uopšte koliko su rijalitiji loši i pogubni za društvo, pogotovo ovog formata kao što je u Srbiji, a sa napretkom društvenih mreža sve je postalo rijaliti, svako ima priliku da se snima i to prenosi po čitave dane, svaki trenutak, svaki obrok, svaku situaciju, što je po meni katastrofalno. Verovatno sam surov što to pričam i imam sreću da mi nikada nije zatrebao taj vid pomoći, ali čak su i humanitarne akcije postale rijaliti, šalje se poruka da ko je „slađi“ ili dopadljiviji, dobiće više SMS-ova i pomoći i preživeće? Tužno, jezivo, ali čini mi se istinito. Opet, nisam pravnik, sociolog ili politikolog, ali siguran sam da bi moglo da se uradi nešto po tom pitanju. Barem puštati rijalitije u vreme kada ne gledaju mladi, dodatno oporezivati i kažnjavati te stanice, itd…

U jednoj od raspravi na Tviteru imao si i interesantno zapažanje o Kosovu. Citiraću te „Da nastavimo gde god, samo da prestanemo više da stojimo u mestu. Tj., sreća je ako stojimo, a ne idemo nazad“.

– Otkad znam za sebe, a rođen sam 1991. godine, postoje problemi i razmirice oko Kosova. Svestan sam da će me mnogi zamrzeti sada, ali vreme je da neko to kaže javno: „Hajde da rešimo više taj problem, izvučemo šta možemo i nastavimo dalje“. Kosovski boj je bio pre 600 i više godina, a već dosta decenija to nije „naša“ teritorija, neka me isprave stariji i pametniji ako grešim. Niko ne živi od prošlosti i što se pre pomirimo sa sadašnjošću i nastavimo dalje, bolje će nam biti. Nismo nebeski narod, niti smo ikada bili, imali smo svetlih momenata u prošlosti, ali moramo da se pomirimo s tim da smo sada mala i nebitna tačka na ogromnoj mapi sveta. Ko mi ne veruje neka proputuje malo svetom i neka kaže strancima odakle je i ko je – doživeće šok, siguran sam. Ja sam ga doživeo. Nedavno je i potpisan novi ugovor o saradnji između Nemačke i Francuske, prvi je bio 1963, dakle 16 godina posle svega što se dešavalo u Drugom svetskom ratu. Ej, 16 godina od svih zločina, zlodela i žrtava su shvatili da moraju zajedno da rade i pogledajte gde su sada? A mi i dalje pričamo o Kosovskom boju i ko zna čemu…

Pratiš li političku scenu u Srbiji? Kako ti izgleda? Reklo bi se da si opozicionar u duši, ne protiv ove vlasti, nego generalno protiv mejnstrim plitkog mišljenja?

– Pratim pomalo, ali opet naglašavam da ne živim u Srbiji, tako da primite moje mišljenje sa rezervom, ali sviđa mi se i divno je što je konačno ustao narod i počeo da se buni protiv nepravde i gluposti. Još više podržavam stav da se ostane apolitičan barem još neko vreme jer manje zlo nikada nije rešenje umesto većeg. Ko bude mogao da obeća da će ispuniti sve te zahteve ili u suprotnom dati momentalnu ostavku na sve funkcije i biti kažnjen za dodatno protraćeno vreme, neka predvodi proteste. Kao što si rekao, uvek sam se bunio i uvek ću se buniti protiv gluposti i bahatosti, nevezano za to da li je u pitanju pozicija, opozicija, predsednik, skitnica sa ulice, trener, profesor ili ko god. Razmišljaj svojom glavom i uz to probaj da budeš što bolji čovek.

Špijunirajući te na Tviteru nađoh i ovoj citat: „Čoveče, nije propaganda ako se isti likovi vrte 20 godina i više? Koji su pritom ‘profesionalni političari’, ne znam da li to igde još postoji sem kod nas“. Ko je kriv za to. Da li smo mi „mladi“ negde zatajili?

– Upravo to, isto kao i sa Kosovom, otkad znam za sebe, gledam iste face po TV-u i slušam o istim likovima na radiju. A realno stanje u Srbiji, izuzevši Beograd i donekle Novi Sad, sve je gore. Shvatam da su politika i fotelje kao droga, lako je navući se, ali dosta više, zarad budućih generacija, očigledno je da nas ta politika i ideje iz 20. veka ne vode nikuda. Još su to uglavnom ljudi koji nikada nisu bili među narodom, otkad znaju za sebe, plaćeni su novcem poreskih obveznika i uživaju sve blagodeti i povlastice tog života. Uzgred, zašto bi neko dobijao službene automobile na korišćenje, gorivo, niže cene za sve što kupuju, a pritom spadaju među najplaćenije ljude u državi? Da li je potrebniji obrok od 50 dinara narodnom poslaniku ili radniku u nekoj fabrici? Zasad su zatajili mladi iz osamdesetih i devedesetih koji su dozvolili da ih posvađaju i podele, ali „mi“ sadašnji mladi imamo još malo vremena da promenimo nešto inače će moći da se kaže da smo i mi podbacili. Onda nas čeka još 20-30 godina vrtenja ukrug.

Imaš li savet za mlađe od sebe?

– Ako su izdržali da čitaju sve ovo moje pametovanje do sada, svaka čast, poručio bih im da budu radoznali, željni učenja, novih znanja, tolerantni, preduzimljivi, nepomirljivi sa nepravdom, otvoreni za nova iskustva. Savetujem im da ne slušaju nikakav samoprozvani autoritet, neka kritički gledaju na sve i svakoga, neka se druže, ostave ponekad telefone u kući, uživaju u mladosti i trenutku, putuju koliko god mogu, slušaju dobru muziku, neka se ljube, šetaju, sede u parku, pričaju o budućnosti i planovima, neka greše i neka nikada ne odustaju. Ništa neće doći samo preko noći, sve se zaslužuje. Što bi rekao moj brat Uroš: „I sreća se zaslužuje“. Da me neko pogrešno ne shvati u vezi sa autoritetima, na neslušanje sam mislio na samoproklamovane autoritete, dakle na one koji nameću nešto samo zbog svojih pozicija ili godina. Ako je neko stariji ili ima neku titulu ne znači da je uvek u pravu, jedini autoritet koji postoji je autoritet znanja. Ako neko nešto objasni, dokaže, podrži činjenicama, tu nema pogovora.

Atipičan si sportista, ne libiš se da kažeš svoje mišljenje o svemu. Fali li toga više?

– Sigurno je da fali, ne samo sportistima i javnim ličnostima, nego generalno čitavoj Srbiji, svi moraju da počnu da dižu glas i da kažu svoje mišljenje. Međutim, ne smatram da sportisti (ili muzičari, glumci, itd.) treba da kreiraju javno mnjenje, mi možemo da kažemo neke svoje utiske ili ideje jer nas više ljudi čuje, ali postoje ljudi koji su učili, školovali se, pisali silne radove i disertacije na te teme, posvetili život tome i oni treba da budu najglasniji. Ako me pitate nešto konkretno o sportu ili košarci, uvek sam spreman da se stavim u prve redove, kritikujem, pohvalim i kažem svoje mišljenje, kao što i jesam mnogo puta.

Izvor: Blic

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite