STUDENT: Uhapšen sam jer sam na protestu šutnuo flašu, kriva je propadanda Pinka! (VIDEO)

STUDENT: Uhapšen sam jer sam na protestu šutnuo flašu, kriva je propadanda Pinka! (VIDEO)

Ništa tog jutra nije nagoveštavalo da će dan biti drugačiji od svih prethodnih. Nedeljno prepodne je obično rezervisano za sumiranje utisaka sa subotnjeg protesta.

Piše: Stefan Simić student fakulteta političkih nauka.

No, tog prepodneva sam planirao da nakon vanrednog protesta odem kod svog sestrića Dušana na prvi rođendan. Od osmog decembra i početka protestnih šetnji, trudim se uz njih da vodim i normalan život. Dok sam se, već standardno punom trolom građana koji se retko osmehuju, vozio ka Predsedništvu, razmišljao sam u kakvom će on društvu odrastati. Da li će napustiti roditeljski dom i zemlju u potrazi za boljim životom?

Na njegov prvi rođendan nisam stigao. Kada odraste, daću mu ovaj tekst da pročita. Možda tada shvati koliko je bilo bitno da propustim prvi rođendan, da bismo sve naredne dočekali zajedno u Srbiji. Razumeće on to sigurno.

Verovatno ste svi već upućeni u to šta se dešavalo u nedelju. Kada sam stigao ispred Predsedništva, već je bila probijena ograda i došlo se do vrata. U vazduhu se osećala tenzija. Videlo se da je građanima strpljenje pri kraju. Tome je sigurno doprineo i veliki broj policajaca u opremi za razbijanje demonstracija. Neko vreme se čekalo da dođe kamion sa ozvučenjem, da bi konferencija za štampu predsednika mogla uživo da se prati. Kada je stigla vest da je policija kod zgrade London blokirala kamion, uputio sam se tamo da vidim šta se dešava. Atmosfera je bila uzavrela.

Nezadovoljstvo vlašću i njenim autoritarnim metodama vladanja, osećaj beznađa i nedostatak bolje perspektive – sve se to skupilo u jedno nedeljno popodne. U nameri da se omogući prolazak kamiona, započinje koškanje sa policijom. U tom trenutku, umesto kamiona, ka nama dolazi suzavac. Neiskusno trljam oči i pogoršavam stanje. A onda pravim potez koji će me dovesti do toga da danas pišem ovu kolumnu. Pada flaša ispred mene, za koju ja kroz zamagljene oči pomislim da je suzavac, šutiram je dalje od sebe i govorim ljudima da se povuku. Ništa posebno na prvi pogled. Policija odlučuje da se skloni, kamion prolazi i ja krećem na rođendan.

Prva naznaka da nešto nije u redu se desila dok sam kupovao poklon u Knez Mihailovoj. U kratkom vremenskom intervalu mi stiže veliki broj poruka. Prva poruka je od moje profesorke engleskog iz srednje škole: „Izašao je snimak na Pinku, objavljeno ti je ime i prezime. Kažu da si lice koje je policija identifikovala kao nasilnika koji šutira policajca.“ Znao sam da je istina, ona se ne šali, ne znate vi Draganu. Mozak mi radi trista na sat, usta mi se suše. (O da, tako izgleda kada se prvi put susretnete sa tim.) Odlučujem da se vratim ispred Predsedništva i usput već zovem advokata da ga obavestim da ću biti priveden. Na njegovo pitanje zbog čega, odgovorio sam da znam koliko i on. Nažalost, ne bi bio prvi put da nekoga hapse na osnovu propagande iz režimskih medija. Postajem svestan da me čeka ista sudbina.

Ispred Predsedništva je već sve jasnije. Stiže mi video (snimak) na kojem se (gde se) jasno vidi da Pink koristi snimak gde ja šutiram flašu, ali ipak malo „doteran“. Napravili ljudi kako njima odgovara, nije im prvi put, ali za mene svakako jeste. Nije prošlo ni minut, to se i dogodilo. Prilaze mi policajci u civilu, lična karta na uvid i eto me u kolima na putu ka stanici, popularnom 29. novembru. U glavi trista misli, šta će reći porodica, prijatelji, kolege na poslu, ma milion stvari mi se vrzma kroz glavu. Pa ja samo želim da živim u slobodnom društvu.

Ne želim da moji vršnjaci beže odavde glavom bez obzira. Na petom spratu je živo, radi se punom parom. Ništa nije kao na filmu, verujte mi na reč. Nisam dobio čak ni mrki pogled, inspektori su bili veoma profesionalni. Vidim momke koji su uhapšeni pre mene, svi su vedri i nasmejani. Čudno, zar ne? Logičnije mi je bilo da budu uplašeni, ali ne, ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Još je Perikle govorio da je hrabrost druga strana straha. Mislim da je to ovde bio slučaj, strah koji te vuče da se boriš, da ne potoneš. Gledamo se svi međusobno i smejemo se.

Znate onaj osećaj kada si siguran da radiš pravu stvar? Baš tako sam se ja osećao. Naša građanska neposlušnost je opravdana jer je nepravda ogromna. Vlast mora da poštuje elementarna prava, a ne da vlada kako god, samo zato što je vlast. Snimak je dokazao moju tvrdnju da nikoga nisam šutnuo, jer nema potrebe da šutiram policajca. Šta je taj čovek meni skrivio? Nisu oni ništa krivi, ja se borim i za njih. Zna se ko je glavni krivac za tenzije i polarizaciju u društvu. Dobio sam prekršajnu prijavu i sudija mi određuje kaznu od 20.000 dinara, koju moram odmah da platim. Plaćena je kazna i izlazim na slobodu.

U tom trenutku bi trebalo da se osećam kao pobednik, ali to nije bio slučaj te večeri. Saznajem da su ostali dobili zatvorske kazne i da su poslati na izdržavanje u Padinsku skelu. Šok, neverica. Trideset dana – zbog čega? To su mladi ljudi koji nisu imali nameru da nikoga povrede. Ulaskom u Javni medijski servis su želeli da pokažu svoje nezadovoljstvo i tom prilikom nikoga nisu povredili, što je i potvrdio novinar RTS Zoran Stanojević.

Demonstranti su kroz građansku neposlušnost štitili član 51 Ustava koji glasi: „Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.“ To su mladi misleći ljudi koji znaju šta je građansko vaspitanje. Odlučili su da se usprotive trenutnom sistemu i zato su kažnjeni. Nije dobro kada se koplje slomi na mladim ljudima. Milošević je pao one godine kada je udario na omladinu.

Na njih kad kreneš, eto tebi na ulici njihovih roditelja, rodbine i komšija. Najbolji primer za to je protest đaka Filološke gimnazije koji su se solidarisali sa svojim drugom Pavlom Cvejićem, uhapšenom i osuđenom na 30 dana zatvora sa svojih 18 godina. Slika u kojoj vlast izvodi kordon policije na grupu srednjoškolaca je odraz trenutnog stanja u društvu. Sa decom nema pregovora, oni su iskreni i znaju šta žele. Mislim da su oni glavni „krivci“ što su u trenutku pisanja ovog teksta skoro svi uhapšeni pušteni.

Kažnjen sam pred sudom, ali sam čist pred sobom jer znam da sam bio u pravo vreme na pravom mestu i na pravoj strani.

Izvor: Danas

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite

Inline
Inline