MIHAILO ALIĆ: Manjine u Srbiji imaju privilegije u odnosu na većinu

MIHAILO ALIĆ: Manjine u Srbiji imaju privilegije u odnosu na većinu

Širenje takozvanih manjinskih „prava“, dovelo je do stvaranja privilegija i neravnopravnog tretmana u ime apstraktnih istorijskih nepravdi kaže analitičar rodne politike Mihailo Alić, kao odgovor na nedavne kontraverzne tvrdnje doktorke Zorice Maršević u emisiji Radio Beograda da davanjem boljeg položaja manjinama većina navodno ne gubi ništa.   

Odgovor doktorki Mršević – piše Mihailo Alić

U emisiji Radio Beograda 2 „Rečeno i prećutano“ 4.3.19. na temu uvodjenja trećeg pola, feministička teoretičarka i aktivistkinja Dr Zorica Mršević je zastupala svoju tezu da se prava heteroseksualnih ljudi ne umanjuju time što se daju veća (ili ista) prava grupama sa manjinskom seksualnom orijentacijom[1]. U 19. minutu je izjavila: „Širenje prava manjinskih zajednica, bilo da su nacionalne, bilo da su seksualne, ili neke druge, religiozne, ne ide na račun prava većinske populacije, zato što to nije kolač u kome sada treba da se takmičimo ko će da uzme veće parče, pa je to onda na račun nekog drugog“.

Prethodno je to pokušala da to pokaže krajnje trivijalanim primerom i promocijom legalizacije gej brakova: „Ako dve osobe istog pola imaju pravo da žive zajedno, i da sklope nekakvu pravno zasnovanu zajednicu, to ni na koji način ne umanjuje ili ne ometa heteroseksualne ljude da oni žive na svoj način, da sklapaju svoje brakove. Šta mislite da neko u znak protesta neće sklopiti heteroseksualni brak, jer eno tamo dve žene žive zajedno?“.

Pritom je prećutala da je taj zahtev samo uvod za traženje prava usvajanja dece od strane istopolnih partnera, što znamo da često ima veze i sa otimanjem dece od bioloških roditelja, homoseksualnom indoktrinacijom usvojenika, a na društvenom planu sa širenjem LGBT populacije i njihovim osnaživanjem radi kasnijeg preuzimanja vlasti nad heteroseksualnom populacijom (za recimo 100 godina)[2][3].

Kontraprimeri 1 i 2: Kosovo i prava žena

Odmah padaju na pamet kontra primeri, prisetimo se šta se dogodilo na Kosovu davanjem većih prava albanskoj manjini, i šta se sada isto dešava i u Makedoniji. Manjine imaju tendenciju da kada postignu ista prava (kao žene do kraja 20. veka), traže (odnosno feministkinje u ime žena) povlastice na bazi navodne istorijske diskriminacije, pa se to svodi na traženje privilegija, kakve sada žene uživaju u vidu kvota za zapošljavanje na rukovodećim radnim mestima.

Da se radi samo o traženju ravnopravnosti, onda bi se tražile kvote za manje zastupljen pol i na teškim i malo plaćenim poslovima, ali na takvoj vrsti rodne ravnopravnosti feministkinje naravno ne insistiraju.

Ni to nije najgore, već činjenica da manjinske grupe potom na bazi tih privilegija pokušavaju da osvoje vlast, kroz socijalni inženjering povećavaju svoju veličinu i moć na račun do tada većinske grupe, i u krajnjoj fazi je potčinjavaju, nakon što im se brojevi / veličine izjednače, ili ih predju.

Svakodevna, kontinuirana kampanja na zaštiti žena od nasilja je takodje vid diskriminacije muškaraca jer se nasilje desetostruko preuveličava, i na bazi toga otimaju deca, imovina i rukovodeće pozicije, gde se iza naizgled opravdanih zahteva za eleminacijom svih oblika diskriminacije nad ženama krije zavera za demontažu patrijarhata i podjarmljivanje muškaraca.

Zašto sam upotrebio atribut „navodna“ istorijska diskriminacija kada su manjine u pitanju? Podjimo od položaja žene u patrijarhatu, i pitanja da li su one bile ugnjetene kao radnička klasa u kapitalizmu. Radikalni feminizam je neo-marksistička teorija koja prepisuje klasnu borbu u borbu medju polovima, a sa rodnim feminizmom i u borbu rodova. U 19. i ranijim vekovima, žene su imale veliki broj dece, jer mnoga nisu preživljavala do punoletstva zbog nerazvijene medicinske nauke, a i rad u kući u odsustvu savremenih aparata, struje i tekuće tople vode je bio celodnevni, grupni, posao. U 20-om, a posebno 21. veku izbori za žene su znatno prošireni, pa je potreba za njihovim ostajanjem kod kuće svedena na minimum.

Dakle, patrijarhalna podela uloga i rada nije bila nametnuta ženama, već je to bio racionalni, i verovatno jedini izbor u datim okolnostima, pa je zaštita, finansijska i socijalna, koje su u patrijarhatu dobijale bila adekvatna kompenzacija za njihov doprinos, i daleko od tvrdnji današnjih feministkinja da se radilo o diskriminaciji i eksploataciji.

Stoga su neosnovani i njihovi zahtevi za dodatno povlašćenim položajem danas, jer su žene i u patrijarhatu bile zaštićene od odlaska i pogibije u ratu, borbe za egzistenciju, fizičkog nasilja čije su žrtve i dalje dominantno muškarci. Da li će matrijarhat biti iole demokratskiji, ili će muškarci biti ugnjetavani, da li su i u patrijarhatu oni bili iskorištavani, ginuli i umirali ranije?

Kontraprimer 3: novi zakoni

Za temu „prisiljenog govora“ (Compelled speech) smo prvi put čuli od profesora Džordana Pitersona (Jordan Peterson) kada se pobunio protiv kanadskog zakona C-16 po kome će se osoba sudski goniti ako se obraća transrodnoj osobi ličnim zamenicama koje ova nije odabrala (tj. ako o transrodnoj ženi govori u muškom rodu, koji je njen biološki pol), medjutim kasnije smo saznali da se proboj transrodnih prava dešava i u drugim zapadnim zemljama[4], i da je to ograničavanje slobode govora većine.

Feministički LGBT lobi je u Srbiji još ranije progurao Zakon o zabrani diskriminacije, u kome je jedna od glavnih ideja da „pozitivna diskriminacija nije diskriminacija“ (tj. da manjinske grupe treba da budu privilegovane i imaju povlastice iznad većinske grupe, na bazi navodne prethodne diskriminacije), ili kako u zakonu stoji „ne smatraju se diskriminacijom posebne mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju“.

Za one neiskusnije da kažem da su te „posebne mere“ sniženi kriterijumi za upis u škole ili dobijanje posla, ili kvote, pri čemu će mnogi talentovani iz „većinske“ grupe ostati bez upisa ili posla zbog toga. Iste odredbe ima i Zakon o ravnopravnosti polova i nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Sve bi to bilo u redu kada bi diskriminacija (zlonamerno pravljenje razlike) bila osnov nejednakog položaja pojedinih grupa, a ne njihova kultura, motivacija, zalaganje i ostale osobine koje nisu u vezi sa time kako ih drugi vide ili tretiraju.

Pod izgovorom diskriminacije lobisti uspevaju da ženama i manjinskim grupama obezbede privilegije koje drugim grupama otežavaju položaj, zapravo diskriminišući većinsku populaciju.

Drugi primer može biti Marakeški sporazum gde protivnici migracija i migranata gube svoj glas pod pretnjom kazne, jer se primenom ovog medjunarodnog sporazuma postiže da se ne sme kritikovati (eufemizam „diskriminisati“) imigracija i migraniti, šta god oni radili većinskom stanovništvu, i koja god prava im umanjivali. Ovim zakonima manjine postaju prezaštićene, nedodirljive, niko ih ne sme kritikovati, niti otpustiti, jer će oni odmah izvući kartu diskriminacije (po osnovi roda, nacije, ili rase).

Pod podnaslovom „zakoni“ moram još da kažem da primena, pa često čak i sam tekst zakona, vrši diskriminaciju nad većinskom grupom. Sa nacrtom Zakona o rodnoj ravnopravnosti sam najbolje upoznat, a kako je on i najnoviji, vredno je baš njega prodiskutovati.

Rodna ravnopravnost definisana u njemu je licemerna jer je zakon pisan za žene i LGBT kao „ranjive“ grupe, dok se na muškarce ne odnose odredbe za izjednačavanje sa ženama u društvenim oblastima u kojima su oni manjinska grupa (sudstvu, zdravstvu, socijalnom radu, školstvu, a nadasve u starateljstvu po razvodu). Ovakvim selektivnim uvodjenjem kvota za „manje zastupljen pol“ vrši se diskriminacija muškaraca u okviru radnih prava, jer se rukovodeće pozicije dele ženama ne na bazi zasluga, već pola.

Tako će muškarac u političkoj partiji u kojoj ima 10% žena usled ženskih kvota od 40% višestruko teže doći do rukovodećeg ili predstavničkog mesta nego da su žene promovisane proporcionalno njihovoj zastupljenosti u toj (političkoj ili radnoj) organizaciji.

Kritika ljudskih prava

U okviru gornje teme, prodiskutujmo idealistički definisan spektar ljudskih prava jedne grupe, i kako ona mogu da ometaju uživanje prava ostalih grupa:

Podjimo od obrazovanja: svako ima pravo na obrazovanje, ali je pitanje kakvo obrazovanje i ko će to platiti, i do kog nivoa. U socijalizmu svi nivoi obrazovanja bili su besplatni, tj. plaćali su ga poreski obveznici kroz budžet države, a ideologija i etika koja se zagovarala je bio dijalektički materjalizam, odnosno marksizam (naučni socijalizam). U današnjem ginocentričnom društvu, vladajuća ideologija je rodna ravnopravnost (uz LGBT seksualno obrazovanje), a njen čuvar zaštitnik je politička korektnost koja sprečava svaku kritiku iste.

Drugi i treći „oblačić“ je okupljanje / udruživanje i povezivanje, ali je pitanje koja je namera toga, i da li ono ima za cilj obaranje i preuzimanje vlasti jedne grupe u odnosu na drugu/e, odnosno lobiranje za ispunjenje rečenog. Zatim sledi pravo na kretanje, tu je upitno da li je migracija ono što želi i grupa koja je primalac migranata. Religija već znamo da može da bude izvor sukoba medju grupama, pa iako pravo, postaje i problem, posebno ako je agresivna, i ima tendenciju da širi broj pristalica, što jeste namera većine grupa i ideologija. Dolazimo do meni omiljenog prava – slobode govora.

Jakobinci su imali maksimu „Nema slobode za protivnike slobode“, pod čijim izgovorom su mnogi neistomišljenici završili pod giljotinom, na vešalima ili pred streljačkim vodom (za vreme različitih revolucija i prevrata). Jedno je ograničavati govor mržnje, koji vodi poticanju slušalaca na nasilje, a drugo je ograničavati slobodu govora da bi se održao totalitarni režim, posebno u ime slobode ili „ljudskih prava“. Za etiketom „fašisti“ za neistomišljenike prvo posežu nosioci totalitarnih ideologija (radikalnog feminizma), upirući prstom u političkoj borbi jedni na druge, samo je pitanje ko će prvi potegnuti etiketu / revolver.

Ljudsko pravo na informisanost je takodje upitno, jer svaka grupa koja nije na vlasti tvrdi da njene informacije ne dolaze do većine zbog cenzure onih koji su na vlasti, pa je borba za propagaciju informacija, a zapravo ideologije, osnov savremenog informacionog, mrežnog, rata.

Naravno, mediji (nekada je tu pisala „štampa“, ali je to u 21. veku zastarelo, jer sada dominiraju elektronski mediji i socijalne mreže na internetu) su oni koji informacije, kao i dezinformacije, zapravo ideologije, šire, pa je sloboda medija pravo i borba medju grupama. I poslednje je sloboda misli, ne znam da li se odnosi na neizrečene ili izrečene, valjda nismo još došli do kontrole onih neizrečenih, dok se ove druge mogu podvesti i pod govor.

 

U zaključku

Proširenje prava grupama u sukobu (ako njega uopšte inicijalno i ima, dok se ne umešaju političari i lobisti) je osetljiva i potencijalno opasna tehnika rešavanja sukoba, jer se ne zna da li davanje dodatnih prava rešava sukob, ili ga proširuje. Često je davanje prava jednoj grupi na uštrb / štetu prava druge grupe, što kreira dodatni sukob, u situaciji gde se pokušava sukob rešiti.

Polje diskriminacije je veoma klizavo i mogućnost manipulacije je ogromna, gde lobisti manjinskih grupa u ime jednakih prava zapravo traže privilegije za svoje „štićenike“, istovremeno ometajući ili onemogućavajući ostale grupe, ili dominantnu, većinsku grupu. Lako je iz primera radikalnog feminizma zaključiti da je traženje jednakih prava samo izgovor za osnaživanje „manjinske“ grupe dok se ekonomski, po brojevima, ili političkom uticaju ne izjednači sa većinskom grupom, a onda dolazi do preuzimanja vlasti i diskriminacije nekada dominantne grupe[2].

Za one koji žele da više saznaju o temi zloupotrebe ljudskih prava preporučujem knjižicu profesora Baskervila prevedenu na srpski jezik[5], po ceni manjeg sladoleda.

————————————- linkovi za dalje čitanje ————————————
[1] https://www.youtube.com/watch?v=93FE6lhvePQ
[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/04/01/mehanizmi-feministicke-subverzije-i-lgbt-zacije-heteroseksualne-populacije/
[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/08/09/heteroseksualna-parada-ponosa-beograd-2084-2184-ili-negde-izmedju/
[4] https://www.youtube.com/watch?v=cn5opUFNs-I
[5] https://catenamundi.rs/shop/stiven-baskervil-rodna-ravnopravnost-i-problem-ljudskih-prava/

Izvor: SKK

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite