Šta je to uznemirilo zapadnu bezbednosnu elitu na konferenciji u Minhenu?

Ako je Minhenska bezbednosna konferencija najrelevantniji događaj te vrste u svetu, šta nam o stanju u svetu govori ocena „Vašington posta“ da je ovogodišnja konferencija bila „depresivna“, da smo došli „do kraja diplomatije“ kako navodi „Dojče vele“, pa i da je sve još i gore nego što izgleda, kako je ocenio jedan od organizatora konferencije?

Vojska SAD (Foto: Flickr)

„Do ivice — i nazad?“ naziv je minhenskog Bezbednosnog izveštaja za 2018, u kome se ocenjuje da se svet nalazi u stanju nereda, te da je „sve veća zabrinutost za stabilnost takozvanog liberalnog međunarodnog poretka (…) koji su u velikoj meri oblikovale Sjedinjene Države“. A citira se i Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, koji je rekao da je početkom 2017. apelovao na mir ali da je, nažalost, svet otišao unazad, pa sada, na početku 2018, on ne apeluje nego želi da upali alarm, i to crveni alarm.

Zbog čega je minhenska bezbednosna elita toliko uznemirena? Zašto se svet nalazi u toliko lošem stanju koje se opisuje? Ili pak nije čitav svet u lošem stanju, nego pre svega onaj poredak koji su dosad oblikovale Sjedinjene Američke Države?

O ovim su pitanjima razgovarali politikolog Aleksandar Pavić i Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost.

Komentarišući uznemirenost minhenske, to jest zapadne bezbednosno-političko-medijske elite, Aleksandar Pavić ukazuje na licemerje tih nosilaca liberalnog poretka, sadržano u činjenici da se „na stanje u svetu žale oni koji su ga i izazvali, te mediji koji ih podržavaju u nekritičkoj rusofobiji i širenju NATO-a na istok“. „Oni su sada jako zabrinuti, a ne spominju svoju ulogu u svemu tome. Naprotiv, oni sve vreme nastavljaju po starom, a onda se čude što su napetosti porasle. Oni lamentiraju nad međunarodnim poretkom u kome se navodno znaju pravila, iako ih sami od pada Berlinskog zida neprestano krše. I upravo zbog toga su se nad svetskim mirom i nadvili crni oblaci“.

Upozorenje Antonija Gutereša o ugroženom svetskom miru je ipak, smatra Predrag Rajić, isuviše dramatično: „Nema novih konflikata u svetu, a između dve minhenske konferencije, od prošle godine do danas, eliminisana je Islamska država, makar u obliku u kome je dosad postojala“.

S druge strane, dodaje sagovornik, nije došlo ni do kvalitativnog pomaka unapred: „Ovogodišnja Minhenska konferencija bila je prepuna opštih mesta, ponovljeni su stavovi koje smo već znali i ništa novo nismo čuli, i što je važnije, nije došlo ni do kakvog napretka u odnosima, ni među velikim niti među regionalnim silama“.

U minhenskom izveštaju citira se i Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije, koji je rekao da je „istorijska era, koja bi se mogla nazvati posthladnoratovskim poretkom, došla do svog kraja“. I Džavad Zarif, Lavrovljev iranski kolega, kaže da je neupitno da je „u toku tranzicija u postzapadni poredak“.

Upravo u tome i leži glavna opasnost ovog trenutka, ocenjuje Aleksandar Pavić: „Odbijanje odlazećeg, zapadnog poretka da prihvati realnost čini svet opasnim. Svet je danas nestabilniji nego što je bio pre godinu dana“.

Za jednu od glavnih pretnji liberalnom svetskom poretku, pored uobičajenih sumnjivaca kao što su Rusija i Kina, proglašen je predsednik SAD Donald Tramp. Karakteristične su u tom smislu reči Džona Ikenberija, profesora međunarodnih odnosa s Univerziteta Prinston, koji, navodi se u minhenskom izveštaju, tvrdi da je „najmoćnija država sveta počela da sabotira poredak koji je stvorila — neprijateljska revizionistička sila zaista je stupila na scenu, ali ona sedi u Ovalnoj sobi, žili kucavici slobodnog sveta“.

Nasuprot tome, ocenjuje se dalje, Evropska unija mogla bi da ima stabilizatorsku ulogu u liberalnom međunarodnom poretku, ali je suočena s unutrašnjim protivrečnostima i daleko je od usaglašavanja zajedničke velike strategije.

„EU zato i želi da uvede sistem odlučivanja kvalifikovanom većinom, budući da i sami priznaju da nisu u stanju da postignu konsenzus čak ni oko pitanja koja nisu direktno vezana za Evropu, kao što je pitanje odnosa s Kinom, jer neke novije članice EU sad gledaju ka Istoku, odakle stiže više novca i ulaganja, a s time, naravno, stiže i kineski uticaj“, ukazuje Pavić. „Pitanje je, međutim, da li će ove manje članice EU pristati da se odreknu odlučivanja konsenzusom, a bez njih taj sistem ne može da se promeni“.

„Teško je biti globalni igrač bez ozbiljne vojne moći i uticaja na bezbednosni sektor“, odgovara Predrag Rajić na pitanje može li Evropska unija da postane globalni igrač ranga SAD, Kine i Rusije, i izražava uverenje da „stvaranje jedinstvene evropske vojske, o kome govori predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, u nekom bližem roku nije moguće, pre svega zato što je Evropa i dalje, sopstvenom voljom, zavisna od američke vojne pomoći. Povrh toga, ako zaista želi da bude ozbiljan globalni igrač, EU bi morala da počne da poprima obeležja federalne države“.

Nasuprot problematičnoj perspektivi uspona EU, Kina je ove godine u Minhenu proglašena za najveći rizik u 2018, a govor kineskog lidera Si Đinpinga na 19. kongresu Komunističke partije, u oktobru prošle godine, u kome je on najavio „dolazak Kine na centralnu (svetsku) scenu“, ocenjen je kao „geopolitički najvažniji događaj otkako je Mihail Gorbačov formalno raspustio Sovjetski Savez“.

„Šef nemačke diplomatije Zigmar Gabrijel je rekao, i nije jedini koji je to rekao, da Kina nudi najozbiljniju alternativu i globalni model koji je suprotstavljen tom takozvanom liberalnom modelu. I mnoge zemlje širom sveta okreću se kineskom modelu, i Gabrijel je upozorio da se tome mora prići ozbiljno jer i Kinezi imaju ozbiljan problem, koji sprovode doslovce“, komentariše Aleksandar Pavić. „Kina se jeste predstavila kao ozbiljan takmac, i na Zapadu sad ne znaju koga više da se boje, Rusije ili Kine. Ako je Rusija bauk u vojnom smislu, jer ne možete da je slomite i porazite oružjem, tako je Kina bauk i u ekonomskom ali i u ideološkom smislu, budući da ona, za razliku od Zapada, pomoć nudi bez propratnih uslovljavanja i uplitanja u unutrašnja pitanja“.

Kuda vode svi ovi trendovi koji su toliko uznemirili minhensku elitu? Da li će sledeće godine u ovo vreme biti vedrijeg duha, ili još depresivniji?

„Biće još bezličniji, s još više opštih mesta i još manje konkretnih rešenja, i verovatno će biti još očiglednije razlike među stavovima globalnih igrača. A ako u ovih godinu dana bude rešeno makar jedno od otvorenih pitanja, to će biti veliki uspeh za svet“, smatra Predrag Rajić.

Zaključuje Aleksandar Pavić: „Zapad teško da može da donese bilo kakvo novo rešenje, i otuda će njegova agonija, sa svim podelama koje tamo postoje, biti nastavljena. Ono što je opasno kada su agonije te vrste u pitanju, jeste mogući pokušaj zapadnih elita da na krizu odgovore još većom krizom, ili čak ratom. To je najveća opasnost koja svetu preti u narednih godinu dana“.

Izvor: Sputnjik

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite