BITKA ZA VELBUŽDA: Kako je car Dušan Silni na bojištu ubio bugarskog cara (VIDEO)

BITKA ZA VELBUŽDA: Kako je car Dušan Silni na bojištu ubio bugarskog cara (VIDEO)

Jutjub kanal Srpske bitke objavio je detaljnu animaciju rata koji je Stefan Dečanski vodio protiv udružene vojske Bugarske i Vizantije, a u navedenom konfliktu svoju reputaciju je stvorio i njegov sin Dušan koji je kasnije postao prvi srpski car Dušan Silni. Inspirisan taktikom Aleksandra Makedonskog, Dušan je odigrao odsudnu ulogu u oštom jurišu srpske konjice, nakon koga je kako je i sam kasnije ponosno isticao, lično ubio bugarskog cara Mihaila Šišmana Trećeg. 

Bitka kod Velbužda se odigrala u subotu 28.7. 1330. u 7 sati izjutra, između trupa kraljevine Srbije predvođenih kraljem Stefanom (1322—1331) i njegovim sinom mladim kraljem Dušanom (kralj 1331—1346, car 1346—1355) sa jedne i trupa carevine Bugarske predvođenih carem Mihajlom III Šišmanom (1323—1330) sa druge strane.

Povod za bitku bio je pokušaj kralja Stefana da predupredi spajanje bugarske vojske sa vizantijskom i njihov zajednički napad na Srbiju, a okončala se pogibijom Mihajla Šišmana i potpunim porazom bugarskih snaga, u kome se posebno istakao mladi kralj i prestolonaslednik Dušan. Direktne posledica bitke bila su manja teritorijalna proširenja Srbije i postavljanje maloletnog Stefanovog sestrića Jovana Stefana (1330—1331) na bugarski presto, ali su njene dugoročne posledice bile daleko značajnije.

Njome je u samom začetku uništen vizantijsko-bugarski savez uperen protiv Srbije, pošto je vizantijski car Andronik III (1328—1341) svoju vojsku koju je trebalo da spoji sa bugarskom, nakon vesti o njenom porazu, okrenuo na drugu stranu i napao obezglavljenu Bugarsku. Srbija je nakon bitke postala najmoćnija sila na Balkanskom poluostrvu i bio joj je otvoren put ka osvajanju celokupne Makedonije.

Kralj Stefan Dečanski bio je uvučen u Bizanstki građanski rat dvojice Andronika u kojima se protiv Andronika II (1282—1328), koga je podržavao srpski kralj, digao njegov unuk Andronik III. Njihov sukob se definitivno okončao 1328.godine porazom i zbacivanjem sa prestola starog cara, a novi car je Srbiju, kao saveznika svoga dede, smatrao neprijateljem. On je 1331. godine sklopio savez sa bugarskim carem Mihajlom Šišmanom (Asen III), prema kome su oni zajedničkim snagama trebali da napadnu Srbiju, u leto iste godine.

Srbiju je prvo napao car Andronik III početkom jula 1330. godine. Međutim, vizantijske operacije su bile koncentrisane na oko same granice, bez dubljih prodora, tako da je Andronik najverovatnije očekivao ishod bugarskih akcija. Plan je u suštini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalo napasti sa obe strane i tako priklještenu je lakše savladati. Međutim od samog početka vizantijski car ovaj plan nije poštovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji i čekao.

Bugari su krenuli na južne delove Srbije, prema Strumi i Bregalnici, svakako sa namerom da se sa te strane povežu sa Vizantincima i zajednički nastave napade. Stefan Dečanski je odlučio da preduhitri njihovo spajanje i napadne prvo Bugare, zbog čega je grupisao svoje snage na Dobričkom polju, kod ušća Toplice u Južnu Moravu, očekujući bugarski napad sa severa. Bugarski car Mihajlo, je pre napada na Srbiju sa vojskom otišao do Vidina, najverovatnije da bi prihvatio tatarske i vlaške saveznike, nakon čega je krenuo ka jugu, prešao je srpsku granicu kod grada Zemlina, na Strumi.

Kada je primio podatke o njegovom kretanju, kralj Stefan je pokrenuo vojsku sa namerom da ga presretne, zaustavivši se usput u crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričanu i Sarandoporskom manastiru. Na reci Kamenci je sačekao ostatak svoje vojske i stupio u bezuspešne pregovore sa Bugarima. Tu je svakako primio i vesti, da disciplina u šarenoj bugarskoj vojsci nije najbolja i da su se mnogi vojnici rasuli po okolini u potrazi za hranom.

Sa druge strane, Bugari su videli da Stefanova vojska nije brojčano jača od njihove, ali nisu znali da se očekuju pojačanja, zbog čega su potcenili njenu snagu i bili sigurni u pobedu. Stefan je sa druge strane, namerno oklevao šaljući Bugarima pregovarače sa porukom u kojoj poziva bugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji sa onim što ima u Bugarskoj.

Ovim pregovorima, Stefan je postigao svoj cilj, odloživši početak bitke dok mu ne stignu očekivana pojačanja. Istovremeno je Bugare ubedio da mu je vojska slaba, zbog čega mora da pregovara, tako da se dobar deo njihovih nalazio po okolnim selima i pljačkao, dok je srpski kralj naredio da počnu pripreme za bitku.

U zoru 28.7.a, pristigla su i poslednja odeljenja srpske vojske kojima je kralj dao mali odmor, da bi oko 7 sati izjutra kod Velbužda (današnjeg Ćustendila), napao Bugare svom snagom.

Bugari se uopšte nisu nadali srpskom napadu, pogotovu ne nakon pregovora, a ima mišljenja da je čak i primirje bilo ugovoreno, ali ga Stefan nije ispoštovao. Obe vojske su na dan bitke bile brojčano podjednake i svaka je brojala oko 15.000 vojnika, što su za to doba bila poprilične armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbini: „…jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha“, dok sam Dušan navodi da je brojala do 80.000 ljudi, nasuprot srpskih snaga kojih je bilo do 15.000.

Iznenadni srpski napad zatekao je Bugare potpuno nespremne, tako da njihovi redovi nisu izdržali ni prvi nalet srpske vojske, već su odmah raspali i otpočeli neorganizovano povlačenje, što je srpska vojska iskoristila i u potpunosti ih razbila. U borbi su se naročito istakli odredi pod vođstvo mladog kralja Dušana. Za njegove strelce, savremeni srpski opisivač bitke navodi: „…ni su streljali sa obe ruke i nikako nisu grešili“. Pored njih, pod njegovom komandom Orbini navodi i 1300 nemačkih najamnika, od čega je bilo 300 konjanika iskusnih u borbama, koji su jurnuli pravo ka delu bugarske vojske u kome se nalazila carska zastava i sam car Mihajlo.

Mihajlo je pokušao da sredi redove svoje vojske, ali kada u tome nije uspeo i on sam je krenuo da beži. Tokom bežanja, on je pao sa konja, tako da ga je srpska potera sustigla i ubila, nakon čega ga je odnela srpskom kralju. Stefan Dečanski je svog protivnika sahranio crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, a na mestu na kome se pred bitku nalazio njegov šator, podigao je crkvu koja je uništena u Drugom svetskom ratu. Ostatke bugarske vojske, okupio je u radomirskom kraju Mihajlov brat Belaur (Zmaj, na rumunskom).

Smrt bugarskog Cara Mihaila

U istorijskim izvorima, postoje više verzija hvatanja i smrti bugarskog cara Mihajla, po Grigoriju Camblaku, on je bio uhvaćen živ, nakon čega je izveden pred Dušana koji ga je ubio. Delimična potvrda ovoga se može naći i u rečima samog Dušana, koji navodi da je on Mihajlu odrubio glavu.

Izvor: Dnevna Gazeta

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite